Juče sam napravio jednu ludoriju... :)
Išao sam od Soluna do Pefkohorija i nazad (222 km i 2400 m elevacije) i 208 km sam izvozio samo na 5 litara vode i (u povratku) 5-6 grama soli.
Malo li je?
A jeste? :)
OK, nisam jeo ni pre nego što sam pošao...
Opet ništa naročito?
Dobro, nisam jeo ništa 12 sati pre nego što sam krenuo. :)
Nakon (uobičajnog za mene) noćnog izleta do frižidera oko 03 h, ništa nisam jeo do polaska na vožnju, u 15:30. Prethodne večeri preterao sam sa ugljenim hidratima, tako da su mi zalihe glikogena bile na max i plan mi je bio da ne vozim brzo, nego lagana laganica i ne jedem ništa do Pefkohorija, a onda u povratku smažem ono što sam poneo, a to je bilo: hleb 350 gr, mešavina indijskih oraha i suvog voća (200 gr), jedna crna čokolada od 100 gr i jedan kroasan.
Međutim, stigavši u Pefkohori, osetio sam da mogu još da vozim bez hrane, pa sam nastavio laganim tempom ("na mast"), nadajući se da možda mogu da skinem nekoliko stotina gr, od par kg za koje smatram da su mi višak, a nikako da ih se otarasim već godinu dana i više...
Do 130 km nije bilo nikakvih problema (jednom ove godine već sam vozio bez hrane toliko kilometara [jednom 120 km i 5-6 puta po stotinak]) osim što sam počeo da razmišljam o hrani i planirao šta ću sve pojesti kad se budem vratio kući.
Na oko 155 km udara prva kriza i iskušenje da zavučem ruku u torbu sa hranom. Prebrođeno.
Od oko 180 km počinje velika kriza. Valovita deonica, stalno gore-dole i na uzbrdicama ide veoma teško.
Nekako sam se ipak dovukao do velikog spusta na 195. km i mislio sam da ću ipak uspeti da stignem kući bez konzumiranja hrane, ali na početku poslednjeg uspona pre ulaska u grad (kod Ikee), zaključio sam da je bilo dosta mučenja, jer sam bio prilično iznemogao i malaksao, počeo je da mi šeta volan levo-desno i bilo bi opasno proći kroz grad u takvom stanju (iako je već bilo kasno i saobraćaj nije bio gust), tako da sam se parkirao i nakon tačno 22 sata bez hrane (od 03 do 01) od 01:00 do 01:20 jeo 20 minuta na tenane (da se ne zagrcnem, jer nisam imao ni kap vode) i smazao sve što sam imao, osim hleba. Njega samo oko trećinu.
Pa kući ponovo: 3 kuvana jaja, paradajz, paprike, sir i masline... tako da ništa od gubljenja težine. Možda neki drugi put. :D
Zanimljivo iskustvo, koje ipak nikome ne bih preporučio, a ni ja nemam nameru da ga ponavljam.
★
Testirao sam neke aplikacije i ispada da na mom telefonu jedino Ride With GPS može da radi u pozadini (dok je ekran zaključan).
★ ★
Nakon skoro godinu dana, vozio sam u šorcu, da ne kažem gaćama, koji sam imao u Francuskoj na PBP-u i sad mi se čini da je 50% problema sa sedenjem dolazilo zbog tog katastofalnog kineskog šorca. Tek sad kad imam jedan dobar (koristim ga samo na brevetima), vidim razliku. Ranije sam mislio da to tako treba treba (da žulja) i nisam se bunio. :D
★ ★ ★
Slika je sa mosta koji spaja kopno sa prvim prstom (ili nogom) Halkidikija, koji je prokopavanjem kanala koji se vidi dole, praktično postao ostrvo.
Nema komentara:
Objavi komentar