Skok u Tursku

Nakon nedeljnog breveta, start iz grada Aleksandrupoli, u ponedeljak 2. marta, pošto je dan bio neradan (ljudi, po tradiciji, odlaze porodično u prirodu i puštaju zmajeve), nisam imao pametnijeg posla, pa sam rešio da odem na izlet u Tursku, u kojoj nikada ranije u životu nisam bio.

Prvobitno, plan mi je bio da napravim 300 km, znači da zađem dublje na teritoriju Turske, međutim noć pre polaska video sam na vestima da postoje velike tenzije na grčko-turskoj granici, da hiljade migranata pokušava da uđe u EU, da se sukobljavaju sa policijom, tako da sam smanjio pretenzije: daj samo da uđem, da skoknem do prvog grada, pa bežim nazad...

malo ispred granice... i šta li znači?

Stigavši na granični prelaz (oko 50 km od Aleksandrupolija), raspitivao sam se kod policajaca i carinika o situaciji, da mi se ne bi desilo da ostanem zarobljen u Turskoj, ako se granica bude zatvorila. Prvi policajac (grčki) baš me je bio pokolebao pričom, u fazonu "Ne mogu ništa da ti garantujem, sada je sve mirno, ali za nekoliko sati, ko zna..." No, srećom, nastavio sam, a ostali koje sam pitao (carinik, jedan vojnik, pa zatim i turski policajac), rekli su mi da je malo verovatno da će biti frke i zatvaranja granice (kao na severnijem prelazu, kod grada Orestiada).

Prešao sam most na Marici, koji predstavlja međugranični prostor (policije i vojske kol'ko 'oćeš) i ušao u Tursku. Odmah na ulazu, hteo sam da fotografišem tablu sa natpisom i zastavu Turske, ali vojnik mi nije dozvolio.

Ali posle par stotina metara, nova zastava i nova prilika (nisam znao da će ih biti još mnogo), pa sam kao krišom napravio ovu sliku...

Put je bio odličan, širok, za zaustavnom trakom, kao da je auto-put. A nije (voze i traktore po njemu). A duž puta, sve do prvog gradića (Isbala) mnogo migranata, neki idu na zapad prema granici, neki se vraćaju na istok... Mnogo i kombija, autoprevoznika, koji koriste situaciju i šetaju migrante tamo-vamo...

Približavajući se jednog grupi migranata koji su se odmarali pored puta, hteo sam da dobacim jednu čokoladicu nekom detetu, ali bilo je previše dece (7-8), pa sam se predomislio (glupo da jedno dobije, a nemam i za ostale).

Lažni policajci... Stvarno dobro urađeni,
radi im i plavo-crveno svetlo gore na automobilu...

Južni vetar duva kao lud, a ja vozim u smeru zapad->istok, tako da me razbija sa desnog boka. A teren kao na PBP-u: valovito, gore-dole, gore-dole...

Gledam levo-desno i vidim čas nešto moderno, čas nešto iz srednjeg veka... (kao, na primer, mini autobuse iz "Ko to tamo peva?" ere)

Stižem u grad Kešan, 27 km od granice. A tamo ludnica. Da li je bio pijačni dan ili je tako uvek, ko će ga znati. Uglavnom, ulice prepune ljudi, a bilo je već oko 15h po njihovom vremenu kad sam stigao.

ulični prodavac mesa

Gledam natpise na radnjama. Uglavnom ništa se ne razume, osim kad ne naleti neka "naša" reč, tipa čorba...

Hteo sam da kupim (h)alvu, pitao u 2-3 radnje, nisu imali, pa sam odustao i uzeo nešto kao giros, samo što umesto one okrugle grčke pite, meso stavljaju u veknicu. Koje je to bilo meso, ja pojma nemam, ali bilo je mnogo ukusno i sa nekim začinima. Ličilo mi je na pileće, ali nisam siguran da nije možda bilo ćureće (ili čak juneće), ko će ga znati... Košta samo 1€ (3 puta manje nego u Gr) i primaju evriće. Obratiš se ljudima na engleskom, odgovaraju na grčkom... Pa da, granica je blizu i verovatno Grci idu tamo u Kešan u šoping ili kod zubara, kao što idu i u Đevđeliju ili Bitolj.

Bilo mi je prerano da se vraćam, pa sam napustio Kešan, sa idejom da obiđem neka sela u blizini i krenuo sam na jug, čelom pravo u vetar (da bih ga u povratku imao kao saveznika), dosadio mi je bio bočni...

Međutim, ne videh nekoliko sela, već samo jedno. Zove se Byjykdoganca.

Takođe i jednu ogromnu kasarnu pored puta (sa obe strane). Inače, kasarni ima na svakom ćošku u toj pograničnoj oblasti...

Takođe i zastava. Ima ih svuda: po zgradama, kućama, fabrikama, autobusima, automobilima, spomenicima... prave, nacrtane, velike, male...

Vraćam se u Kešan, točim vodu u jednom parkiću, uzimam još 2 sendviča (čovek ladno hvata golim rukama veknu, pa posle i novac), hleb će mi biti za usput, meso ću ostaviti za uveče...

A u povratku opet bočni vetar, ali levi, za promenu. Čak je malo sa južnog okrenuo na jugozapadni (a ja vozim na zapad), pa još sporije vozim, a kamioni i autobusi me zanose i 'oće da me obore kad me obilaze...

opet "policija"

Na jednoj raskrsnici uključiše se na put, u zaustavnu traku, zaprežna kola. Vozi konjče, vozi... i to u kontra smeru.

U povratku svraćam u Isbalu, koja je 4-5 km pre granice. Dok, vozeći lagano, razgledam varoš, sustižu me neki klinci na biciklima. Pozdravljaju me. Nose antivirus maske (dečija posla, njima je to zajebancija).

kanda je malo kriv...

Maske, ali i plastične rukavice, imaju i turski carinici i policajci (Grci ne).
Turski policajac otvori prozorče samo 5 cm, koliko da može da se provuče pasoš. Ja ga zezam, u fazonu "plašite se virusa, a?", on me belo gleda i ne odgovara mi...

Vraćam se u Grčku, već je sumrak, oblačim se... Još 50 km. Na jednom seoskom groblju (istom kao i u dolasku) uzimam vodu, oblačim se još više (već je pala noć), zahladnilo je. Srećom pa je vetar oslabio i mogao sam malo brže da vozim.

ne može se ovako videti, ali ta žaba bila je barem duplo veća
od bilo koje druge koju sam do sad u životu video

Stižem u Aleksandrupoli, okrećem 2-3 kruga po ring road-u, da bih prebacio 200 km, pa pravac hotel (Doblò)...