Brevet Stomio (200 km) [u stvari 500]

16.06.2019.

Na ovaj brevet od 200 km krenuo sam biciklom u subotu uveče, 15 minuta pre ponoći. Od Soluna do mestašca Stomio (20-ak km dalje od Platamona), odakle ćemo startovati u nedelju ujutro (u 08:30), najkraći put iznosi oko 125 km i ja sam, da ne bih išao starim zaobilaznim drumom (da bih sačuvao snagu za brevet), odlučio da od Soluna do Katerinija (70-ak km) vozim auto-putem.
Noć je bila lepa, temperatura idealna (tek u zoru pala je na oko 20°), Mesec je bio skoro pun i unapred sam se radovao što ću naredne večeri, u povratku, gledati rađanje punog Meseca, tamo negde na istoku, iznad mora i planina...

Vozio sam lagano, zaobišao jednu naplatnu rampu (izašao sa auto-puta, pa se posle 5-6 km vratio), pošto znam da tamo često ima policije. Drugu naplatnu rampu nije moguće zaobići. Nije bilo murije, na sreću, pa sam samo projurio i nešto kasnije prošao preko mosta na reci Alkamon, koji je jedini tu u blizini (upravo je prelazak na drugu stranu te reke problem, jer je drugi most 15-ak km uzvodno).

Negde iza Katerinija, ostavljam u nekom žbunju veliko pakovanje keksa sa kakaom (500 gr), koje ću pokupiti kad se budem vraćao, naredne večeri.

U Stomio sam stigao oko 06:15, malo obišao selo, pogledao obalu, našao startno mesto - kafić "Meduza" i obavio neke sitne poslove: sredio stvari u torbicama, zamenio baterije za svetlo, obrisao naočare (i normalne, i sunčane), jeo i tako to...
(usput, tokom noći, jeo sam testeninu koju sam poneo od kuće, ujutro je dokrajčio, takođe smazao i 3 kuvana jaja)

Jeste da sam u subotu popodne odspavao dobra 3 sata (16-19 h), ali ipak... kad je izašlo Sunce, počelo je pomalo da mi se spava (oduvek sam bio noćni tip), pa sam (oko 07:15) leg'o na klupu ispred seoske crkve, prethodno podesivši alarm na telefonu (u 8:00), jer bi baš bilo glupo da posle 133 km noćnog pedaliranja zakasnim na start... Ali ne, nisam uspeo da zaspim, bilo je previše neudobno, pa sam nakon 10 minuta odustao od tog pokušaja i vratio se do bič bara Meduza, taman kad su prvi automobili i kombiji natovareni biciklima počeli da pristižu...

Susrećem neke poznanike sa ranijih breveta, ćaskamo, organizatori pripremaju "start-cilj" na naduvavanje, svi se nešto slikaju...

Prepoznajem među biciklistima čoveka kog sam viđao pre 20 i nešto godina, u periodu kad sam svirao u njegovom gradu ( www.ulicni-muzicar.blogspot.com ), ispričasmo se fino... On, takođe gitarista, sad ima 55 godina, ja 53, a upoznali smo se kad smo imali po tridesetak.

Startujemo sa zakašnjenjem od 10 minuta, u 08:40. Nas 68. Ja se u poslednjem momentu setim da nisam uključio Stravu, pa to radim dok kolege već kreću (vidi se na video snimku kako čeprkam po telefonu).

Prvih par desetina km vozimo grupno, tj. u nekoliko većih grupa. Kada smo izašli na stari auto-put, u klisuri Tempi policija zatvara našu traku, njihov auto ide na začelje kolone, tako da smo tamo projurili bez problema (na onom motoru sa video snimka bio je organizator).

Kasnije se jedna grupa od oko 30 biciklista izdvojila. Prosečna brzina bila nam je u tom momentu, po mom brzinomeru, 28,4 km/h u tih prvih 30-ak kilometara. Onda su naišli neki manji usponi, temperatura je porasla... tako da smo se razvukli po tim brdašcima. Ja sam počeo da zaostajem za vodećima, ipak sam tokom neprospavane noći već izvozio 133 km, a i rešio sam još ranije da neću davati svoj maksimum tokom ovog breveta, jer me popodne očekuje i povratak kući i još preko 150 km (nisam planirao da u povratku idem auto-putem).

Da, u klisuri Tempi susreli smo dvojicu cikloputnika i pozdravili ih (ja i rukom, i sirenom).

Prva kontrolna tačka, gradić Tirnavos. Pečat u karton i odmah nastavljam dalje, hranu (kao i obično) nosim sa sobom, tako da o njoj ne brinem. Počinje da biva stvarno toplo. Voda se troši u velikim količinama. Do Larise mi taman odlazi sva zaliha: 2,5 litra za 100 km vožnje.

U Larisi dobijamo čips, bananu i flašicu hladne vode. Ja svoju ispijam na licu mesta, na ex, i posle na kiosku kupujem flašu od 1,5 litra. Nikakvo odmaranje, odmah nastavljam dalje. Kao i obično, na kontrolnim tačkama "prestižem" bicikliste koji voze brže od mene (ali vole da odmaraju), neki od njih me kasnije ponovo sustignu i prestignu, neki ne, pa na sledećoj kontroli opet ista priča...

A naredna kontrolna tačka bila je u selu Anatoli, visoko na planini Kisavos, na 1080 m nadmorske visine. Sledeći savete organizatora, kada smo skrenuli sa glavnog puta, palo je masovno točenje vode na crkvenoj česmi u selu Dimitra (slike gore). Odatle, pa sve do tog sela Anatoli, morali smo da vozimo uzbrdo. 18 km uspona, nimalo laganog. I to u najgore doba dana, podne tek što je bilo prošlo...

Jedem slatko, pijem vodu, znojim se, vozim nagore polako... A onda, tamo negde pred kraj uspona - gas! Zašto gas? Pa grmi, seva, nadvijaju se nad planinom crni oblaci i što da kisnem bezveze... Bolje mi je da požurim, je l' te, dok još nije kasno... Motivacija je čudo, poznata je stvar, tako da sam uspeo da pobegnem grmljavini i oblacima.

Anatoli lepo selo, taverna puna ljudi. A dobro, polovina su bili biciklisti... Dobijamo od jednog od sponzora breveta na poklon neki puding (odmah sam ga smazao). Točim 'ladnu izvorsku vodu, pa juriš na spust. Ništa lepše od ZASLUŽENOG spusta biciklom. Samo treba da se pazi maksimalno, a ne kao ja što sam se nešto bio zamislio i zamalo se skrkao u jednoj oštroj U krivini. Znači oprez, pažnja i koncentracija, da ne bi posle moralo da se bira između sletanja sa puta (nedajbože u provaliju) i padanja na asfalt...

Spust me sprovodi kroz selo Megalovrisi. A na seoskom trgu gužva: svadba, muzika, ples... I zatim još malo spusta i konačno mesto Agia i magistralni put koji smo pre 3 sata napustili da bismo se (k'o budale) penjali na planinu, je l' te... Pa onda pravac more.

A pre mora, nailazim na veliku grupu kolega koje je zaustavila murija (možda su bili u potrazi za Pišonjom i Žugom, ko zna), nešto ih kao kontrolišu... A posle ih pod pratnjom (sustižu me, pa i ja postajem deo te grupe) sprovode do obale mora.

Poslednjih 30-ak km uz more je gore-dole, gore-dole, gore-dole... ništa ravno... što ume stvarno da izludi čoveka. Na sreću znam tu deonicu (sa prošlogodišnje hiljadarke), tako da nisam iznenađen i ne pada mi teško kao nekad kad ne poznajem put i sve mislim "valjda ima samo još ovaj uspon...", a ono za njim sledi još jedan, pa onda još jedan...

Stižem na cilj u 17:51.
Startovalo je nas 68.
64 je uspešno završilo brevet.
21 pre mene.

U rezultatima piše da sam završio za 9:25, ali ja znam da sam za 9:11. Po mom satu, start je bio u 08:40, a stigao sam (po tom istom satu) na cilj u 17:51, tako da... Ali nema veze.

Tokom breveta popio sam oko 8 litara vode.

A na cilju party. Skara, suvlaki (komadići mesa na drvcetu), kobasice, muzika, slikanje...

Uzeo sam jedan suvlaki, jednu kobasicu i parče hleba.

Čovek koji je predsednik biciklističkog kluba koji je organizovao brevet dva puta me je pitao da li bih hteo da kažem nešto okupljenima (biciklisti, posetioci kafića), ali ja nisam hteo. Kasnije je on uzeo mikrofon i počeo da priča kuda smo sve prošli na ovom brevetu, pa je na kraju dodao, otprilike: "Naš prijatelj iz Srbije, Mika (od Mića, sa facebook-a), došao je iz Soluna biciklom, 150 km, završio brevet i sad će opet biciklom natrag u Solun, hajmo da ga pozdravimo..." I onda kao ljudi nešto aplaudiraju, bodre me, a ja im mahnem rukom...

Ovi što su radili na skari, čuli tu priču i donose mi još suvlakija (3) i kobasica (3), kao da mi se nađe za put...

Taman kad sam krenuo, predsednik kluba ponovo uzima mikrofon, kao "Evo, Mika kreće na put, pozdravimo ga..." I ponovo aplauz...

Ostao bih ja tu na plaži možda još jedan sat, ne bih odmah išao nazad, ali počelo je da se oblači iznad Olimpa, a sa Olimpom nema šale, pa sam zato požurio.

U Platamonu uzimam vodu.
Približava se nevreme, ali nastavljam.
Vetar mi duva u lice, baca mi prašinu, neko sitno lišće...

I kada sam procenio da je vreme za zaklon, sklanjam se u jednu nedovršenu kuću. Počinje kiša, ali ne traje dugo, možda pola sata. Javljam se ženi i kažem da ću malo da zakasnim...

Znači ništa od gledanja punog Meseca večeras...

Ispred Katerinija ponovo kiša, ali veoma sitna, tako da stajem samo na kratko, da bih dres zamenio laganom vodoodbojnom jaknom (nakon jednog sata, ponovo obukao dres).

Uzimam keks koji sam prethodne noći ostavio u žbunju, ali usput jedem najpre one poklon kobasice, a posle i suvlakije, pa tek na kraju taj keks sa kakaom.

U Kateriniju uzimam vodu i izlazim na auto-put, ali me ubrzo sustiže putarski kombi i kaže čovek da tamo ne smem da vozim. Ja ga lepo zamolim da me pusti, na moj rizik, ali on reče da će morati da obavesti policiju. Tako da sam morao da napustim auto-put na narednom isključenju (vozio čovek lagano iza mene nekoliko km) pre onog mosta na reci Alkamon, što je značilo da moram okolo 15-20 km. A pošto znam kakav je asfalt između tih sela kojim je trebalo da prođem ako želim najkraćim putem do kuće, rešim da idem do gradića Aleksandria, pa posle do Soluna boljim drumom. I taman da, za utehu, prebacim 500 km na ovoj vožnji u 3 etape...

Ponovo javljam ženi da ću još više da zakasnim.

Na kraju je bilo 492 km, ali sam napravio mali krug po gradu (skoknuo do Bele Kule) i tako zaokružio na 500 km, što mi je 5. najduža vožnja u poslednjih godinu dana, a i u životu...