Moj prvi brevet (400 km)

Nedavno sam vozio svoj prvi brevet (biciklistički maraton) i bilo je to stvarno nezaboravno iskustvo. Svašta se izdešavalo. Bilo je jakog vetra, kiše, umora, snalaženja u "prirodi", pa i malo suza na kraju (nešto u vezi s mojom decom i ovom medaljom sa slike). Ali idemo redom...

Najpre da pojasnim pojam "brevet". To je biciklistički maraton, ali nije trka. Nema pobednika, tj. pobednici su svi koji brevet završe u zadatom vremenu. Opširnije o svemu - u posebnom tekstu .

Ovaj moj brevet bio je dugačak 400 km (tačnije 404), a vremenski limit iznosio je 27 sati. Polazak je bio u mestu Elefsina, nedaleko od Atine, a vozilo se do Patre (202 km) i nazad.

A zašto sam odabrao baš ovaj brevet za svoje "vatreno krštenje"?

Zapravo, gledajući kalendare u nekoliko država, prvobitno sam isplanirao da krenem sa jednim brevetom od 200 km, 22. aprila, pa da nastavim sa još jednim od 200 (u maju), pa da u junu vozim jedan od 300 i jedan od 400 km itd. Međutim, kasnije mi je za oko zapela ova grčka 400-tka, zato što ima vrlo malo uspona. Skoro sve vreme se vozi pored mora, po ravnom. Pošto kasniji breveti nisu toliko "laki" (ima mnogo više uspona), pored 200 i 300 koje bih kasnije tokom proleća i leta sigurno bio u stanju da izvozim, želeo sam da za ovu sezonu sebi obezbedim i jedan 400 km brevet.

Zašto mi je to bilo toliko važno?

U 2019. godini vozi se kraljica svih breveta, maraton Pariz-Brest-Pariz (PBP), koji se održava svake četvrte godine, pa sam, eto, kao zacrtao sebi cilj da na sledećem i ja učestvujem, ako sve bude ok (za onaj nakon njega već ne mogu da budem siguran, 2023. godine imaću, ako budem živ, 57 godina). PBP je nešto kao Olimpijada za ovu vrstu aktivnosti (da ne kažem sporta), na prošlom je učestvovalo oko 6000 biciklista iz celog sveta. Sve je popularniji, tako da na njemu više ne može da učestvuje svako ko se prijavi. Pre svega, mora se u godini koja prethodi tom PBP-u (a sezona počinje 1. novembra) izvoziti osnovna serija maratona: 200, 300, 400 i 600 km. Međutim, pošto je interesovanje veliko, uvedene su i predprijave, neka vrsta rezervacije. I prednost imaju biciklisti koji su u ovoj sezoni (1. novembar 2017 - 1. novembar 2018) izvezli duže brevete. Oni sa brevetom od 1000 i više km prvi se prijavljuju, nakon njih idu oni sa 600, pa sa 400, pa sa 300, i na kraju oni sa izvezenim brevetom od 200 km. Naravno, to je samo rezervacija mesta za PBP, ostaje da se od 1. novembra ove godine do leta 2019. izveze najmanje po jedan od svih breveta iz osnovne serije (200, 300, 400 i 600 km).

Koliko sam saznao informišući se po netu, izvezeni breveti od 400 i više km u ovoj sezoni gotovo sigurno obezbeđuju rezervaciju za naredni PBP, dok za 300-tku to nije baš sasvim sigurno, a još manje za 200-tku. Eto, zato sam želeo da odmah na početku godine odradim ovaj brevet, da bih do kraja sezone bio miran, što se toga tiče.

A da ću biti u stanju, bio sam siguran.

Vozio sam dosta u februaru mesecu (foto dole), forma mi nije bila lošija nego oktobra prošle godine, kada sam vozio od Leskovca do Beograda za jedan dan, pa nakon 2 dana nazad - ponovo za jedan dan, i to sa brdskim biciklom: Točkovi manji (26"), gume široke (50 mm), ram čelični, dosta tereta...
Krajem januara kupio sam novi bajs, marke Scott: Točkovi veći (28"), gume uže (32 mm), ram aluminijumski... Tako da sam računao: Ako sam mogao sa starim bajsom 2 puta u 4 dana po 300 km, moći ću vala i sa ovim novim 400 km za jedan dan, tj. za 27 sati.

★

I tako... Rešio ja da idem, pa šta bude. Prvi brevet u životu, pa odma' 400 km. Plan mi je bio da u kombi ubacim i gitaru, da sviram nekoliko dana pre i nekoliko dana posle breveta (podsećam da sam po zanimanju ulični muzičar), međutim prateći na nekoliko sajtova vremensku prognozu za taj period, odustao sam od takve ideje, jer je za Peloponez najavljivano nestabilno vreme sa čestim padavinama, i pre i posle breveta. A i reko': "Aj da uživam u potpunosti, da ne petljam posao sa hobijem..." Jes' da malo košta, al' nema veze, prvi mi je brevet...

Brevet mora da se vozi tačno određenom rutom. Nema skretanja, niti hvatanja prečica. Putanja mora da se poštuje. Postoje redovne kontrolne tačke (obično na svakih oko 100 km, otprilike), a organizator može negde usput da postavi i neku tajnu kontrolu, da nekome ne bi palo na pamet da i u ovakvom jednom "sportu" pokuša da vara (ili da ne poštuje zadati put). Organizatori na internetu dosta ranije objave rutu kojom će se voziti, a na polasku svaki učesnik dobije i putni list (foto gore) sa obeleženim kilometrima i važnim mestima (gde se tačno i na koju stranu skreće, gde je kontrola itd). Međutim, za svaki slučaj, ja sam na Google maps uslikao sve kritične tačke, pa to odštampao u A4 formatu, imajući u vidu da će biti noć, a ja sam već u godinama i nosim cvikere...

★

Moja ćerkica (5 godina uskoro) danima pre mog polaska pričala je u zabavištu (i na baletu), i deci, i vaspitačicama (učiteljici) kako ću da idem na trku i kako ću tamo sve da ih pobedim. A poslednjeg dana pred put stalno me je savetovala da jako držim volan i da jurim brzo kao zec ili kao konjče. Ja sam joj obećavao da hoću, a obećao sam i da ću, ako pobedim, kupiti tortu i da ćemo tako proslaviti moju pobedu. Rekao sam joj i da ću dobiti medalju, ali da je neću odmah doneti, već da će ona kasnije stići poštom.

Sin (13,5 god.) je, takođe, pričao drugarima u školi kako ću biciklom da vozim 400 km.

A ženi sam na kraju ručka, dan uoči polaska, rekao nešto u fazonu: "Fala ti što mi nisi pravila probleme oko ove moje fiks ideje". Na šta je ona reagovala podizanjem viljuške u vazduh, uz reči: "Ili bih ti možda vrlo rado izvadila jedno oko..." Da, ona se plaši i kad idem na noćne vožnje od nekoliko sati, tu u blizini, a kamoli sad za ovo...

★

I ništa, izvadio sam iz kombija i ono jedno zadnje sedište koje je tu uvek (i kad idem na sviranje), pa ubacio bicikl, prateću opremu, hranu itd. Znači, na jednoj strani bicikl (umesto gitare i pojačala), a na drugoj krevet, pa na put...

Stigao sam u Elefsinu 3. marta rano ujutro, oko 05h. Namerno u to vreme. Da bih spavao u toku dana, pošto me je posle čekala cela noć u sedlu. I inače sam celog svog života noćna ptica, tako da mi je to u potpunosti odgovaralo. Start je bio zakazan za 18:00. Usput sam u Lidl-u kupio hranu (nešto poneo i od kuće), tako da sam uoči "trke" mogao da spavam koliko sam hteo.

Našao sam parking iza neke visoke zgrade, a ispod jednog limunovog drveta, i zaspao oko 6 sati ujutro. Podesio sam alarm da mi svira... ne sećam se sad u koliko ono beše sati, valjda negde oko 3 popodne. Za svaki slučaj. Iako sam pretpostavljao da neću moći mirno da spavam, da ću zbog straha da ne zakasnim verovatno mnogo ranije da se probudim. I tako je i bilo.

Ali nisam se svojom voljom probudio oko 12:30 (znači, posle samo 6½ sati spavanja). Bio sam te sreće da su, od 365 dana u godini, baš tog jutra morali da potkresaju grane limunovog drveta koje sam ja odabrao da se parkiram ispod njega (da mi koliko-toliko pravi hladovinu, kad Sunce proviri iza zgrade, u popodnevnim satima) i da su onda neke babe skupljale te isečene grane i galamile.

Btw, mom sinu je sa cele ove moje avanture najinteresantnija (tj. najsmešnija) bila upravo ta epizoda sa sečom limuna, kao i moj komentar da su te babe "galamile kao kokoške".

Elem, pokušavao sam ja ponovo da zaspim, možda sam čak i zadremao par puta po 10-15 minuta, ali ništa više od toga. Tako da sam ustao, seo za volan i krenuo do mesta odakle će se startovati, a to je bilo ispred jednog kafića u staroj luci. Malo sam šetao, malo studirao mapu puta, malo ovo, malo ono... i "ubio" sam vreme. Počeli su da stižu i prvi biciklisti, kolege...

★

Džipovi, automobili, kombiji... I na/u njima bajsevi. I to kakvi! Sve neke opasne marke. Tako da sam se, iskren da budem, čak malo uplašio i zapitao se šta ja tu tražim. Mislim u sebi: "Oduvaće me svi ovi biciklisti sa tim svojim drumašima, ima 'ladno da budem poslednji..."

Ali primetih kako se za vožnju pripremaju i neke osobe lepšeg pola, bila je i jedna starija žena (moje godište otprilike), a i jedna baš mlada (17-18 god.), pa se ponadah da, zahvaljujući njima, možda i neću biti "fenjeraš"...

Kad smo već kod polne i starosne strukture brevetaša, moja slobodna procena je da je od ukupno 154 učesnika bilo oko desetak devojaka/žena, da je većina biciklista imala između 30 i 40 godina, recimo njih oko 100, dok su ostalih 54 imali manje od 30 ili više od 40 (recimo pola-pola). A u mojim godinama, tu negde oko 50 (par godina gore, par godina dole), bilo nas je možda oko 6-7, a od toga njih dvoje ili troje imali su i preko 55.

Bicikle su svi imali drumske, osim mene. I svi su na njima imali neke mini torbice, jedino sam ja pozadi imao klasične bisage (torbe). I u torbama, osim neophodnih stvari (alat, pumpa, rezervne gume, odeća, prva pomoć, razne sitnice...) i brdo hrane. Nisam znao da li će na tim kontrolnim tačkama moći da se kupi nešto fino za jelo (ili su to obični kafići), pa sam poneo hranu za 24 sata. Mogao sam da se raspitam o tome, ali eto nisam...

Moram reći da sam od samog početka bio pod nekim neobičnim stresom, imao sam neku čudnu tremu (ono, stalno sam se pitao da li ja uopšte pripadam tom svetu, da nisam možda malo zalutao tu među te bicikliste), tako da mi nije padalo na pamet da postavljam bilo kome bilo kakva (možda glupa, otkud znam) pitanja. A i nije mi bilo teško da vučem sa sobom sve te stvari i hranu. To ionako stalno radim kad idem na vožnje (jednodnevne, dvočasovne... nebitno). Šta više, sviđa mi se da imam sve na dohvat ruke, da sam u potpunosti nezavisan. U Patru je trebalo da stignem u sred noći, oko 3-4 sati ujutro, i otkud ja da znam da li se i šta se usput može kupiti za jelo (a dok se vozi, mnogo, tj. često se jede). Nisam hteo da razmišljam o tome (a ni da gubim vreme)...

★

Jedan sat pre polaska pojeo sam porciju musake, koju sam poneo od kuće, pa nešto kasnije i špagete sa mlevenim mesom, a u torbe sam stavio ostale stvari: 4 banane, razne biskvite, napolitanke, čokoladice, orahe, sušeno voće, suvo meso, kačkavalj itd. Što se vode tiče, imao sam na startu flašu od 1 litra napred (u nosaču) i dve flašice od po ½ litra pozadi (u džepovima na bisagama). Računao sam da će mi to biti dovoljno za prvih 100 km, do prve kontrolne tačke. A posle ću da kupujem, dopunjujem, kako već bude...

Plan mi je bio da najpre smažem banane. Kasnije da jedem polako i ostale stvari, ali tek nakon kontrole, pošto sam napunio stomak pre starta (plus te banane). A meso i kačkavalj tek u Patri, na pola puta. Takođe, isplanirao sam i da u jednoj od dve torbice koje imam na ramu (foto dole [nije sa breveta!], tu mi inače stoji bluetooth zvučnik), uvek imam nešto za grickanje. Znači, kad stanem da pojedem nešto (ili zbog WC-a), dopunim tu torbicu da bih posle mogao da vozim i grickam usput.

★

Polako se približavalo vreme starta, izvadio sam bajs iz kombija i namestio mu prednji točak (*ovo je važan momenat, ali o tome kasnije), koji je bio skinut tokom transporta. Reko' aj da proverim i pritisak u gumama... kad ono prc! Ne radi pumpa! Radi se o tome da mi je to stara pumpa, koju sam koristio za stari bicikl, koji na gumama ima one velike ventile kakve imaju i automobili. Kada sam kupio Skota, uzeo sam u radnji i 2 adaptera za pumpu, pošto novi bajs ima drugačije ventile (one uske, kao na drumašima). Ali nikad nisam isprobao pumpanje. A i zašto bih? Pa to nije ništa novo za mene. Već sam ranije koristio takve adaptere u vreme kad sam na MTB-u imao uže gume. Ali u pravu su ljudi kad kažu da se na duži put (pa i brevet) ne ide sa neproverenim stvarima, novim (nevoženim) biciklima, delovima i sl. Znači sve treba da se odlično poznaje i da je provereno...

I, dok sam se tako mučio sa pumpom, na pameti mi je bilo to, i hvatala me zebnja zbog toga, da sam ja mesec dana ladno vozio sa neupotrebljivom pumpom. A bilo je u februaru oko 15 dužih vožnji, od toga samo 2-3 po danu, a sve ostale bile su noćne. Znači, da sam negde imao gumni defekt, šta bih radio daleko od kuće u sred noći?

Zamolio sam jednog kolegu biciklistu, koji se zadesio tu u blizini, da mi pomogne. Staru pumpu nismo osposobili, ali mi je on pomogao savetom da upotrebim onu za auto, ali ne sa adapterom, već da koristim drugi ulaz. I stvarno, taj drugi ulaz bio je ok za moj ventil. Dobro, ali šta ćemo posle? Da vozim brevet bez pumpe? On mi reče, ako mi bude trebala pumpa negde usput, da slobodno zaustavim druge bicikliste i zatražim pomoć. Na šta sam mu ja odgovorio: "A šta ako budem poslednji?". "E onda...", nije znao šta da kaže, koji sad savet da mi da.

A ja sam zaista verovao da, ako neću biti baš poslednji, biću sigurno među poslednjima, negde na začelju. I dok ja promenim gumu, može stvarno da se desi da ne naiđe više niko ko bi mogao da mi pomogne... [sad, dok ovo pišem, pada mi na pamet da bih mogao da zaustavljam automobile i pitam vozače za pumpu]

★

I tako jako zabrinut, nastavim ja sa pripremana, ubacim u torbe sve što treba (a i ne treba). Trebalo je da napravim i neke fotografije, video, sa priprema/starta, ali od sve te brige, nije mi bilo do slikanja...

Na sreću, našao sam na YT snimak sa ovog breveta koji je jedna biciklistinja objavila, a na njemu ima malo i mene. Uhvatila me je baš kad sam oblačio reflektujući prsluk (koji je obavezan na brevetima). Snimak traje samo 13 sekundi, ja se pojavljujem (levo) negde na 7-8.

Ako ne radi video, ovo je link: https://youtu.be/9EHaUC4kkJY
A ovo je link za ceo snimak te koleginice: https://youtu.be/ygaz4HOEFEU

Spakovao sam se, torbe su bile prepune, pa sam u poslednjem trenutku izbacio 2-3 limenke Pepsija, da bih malo umanjio težinu.

Ok za hranu za 24 sata, to sam već objasnio, ali preterao sam i sa garderobom. Iako sam pratio vremensku prognozu i znao sam da noć neće biti hladna, nekako sam se sigurnije osećao ako sa sobom vučem sve te stvari. Mislio sam i da ću negde na pola puta, ili ujutro, skroz da se presvučem, ali kasnije se ispostavilo da to nije bilo potrebno...

Znači, bicikla mi je bila "teška k'o tuč", što bi se reklo...

★

Odlazim do mesta na kome se dele kartoni i uzimam svoj. Čekam pola minuta-minut, misleći da će organizatori, kad svima podele kartone, na megafonu (koji im je stajao na stolu) objaviti start. Međutim, vidim da su mi na kartonu napisali da mi je start u 18:07, a primećujem i da ovi iza mene uzmu karton i krenu, pa ukapiram da mogu i ja da idem. Posle 20 metara (srećom samo toliko, a ne mnogo više, imajući u vidu stres pod kojim sam bio), vidim da na rukama nemam rukavice. Ispale mi. Vratim se i uzmem ih (čekale su me 50 m pozadi). Nastavim, ali upadnem u pešačku ulicu (na mapi puta lepo stoji da treba drugom [paralelnom] ulicom do centra grada). Tako da sam 4-5 puta morao da stajem i prenosim bicikl preko nekih gvozdenih prepreka.

Dobro, ok, izgubio sam bezveze već na startu nekoliko minuta, ali sad ima da pičim 200 na sat...

★

Ali jok! Novi problem!

Nešto se čuje, nešto negde zakačinje, a nisam siguram šta i gde. Liči mi po zvuku na lanac koji dodiruje prednji menjač (tj. ono tamo što ga prebacuje sa jednog zupčanika na drugi). Stajem, podešavam menjač. Nastavljam. Nije bilo to. Ponovo stajem i podešavam, ovoga puta gore kod ručice, na početku sajle. Ma ništa. I opet stajem, gledam, pipkam po bajsu ovde-onde... Mačje oči u žicama stoje labavo! Aha, ponadam se da je zvuk dolazio od njih. Zaglavim ih bolje i krenem. Nije bilo ni to.

Već počinje da me hvata panika. Dok se ja tako zamajavam, prolaze me grupe biciklista, pitaju da li treba pomoć... Pa, jbt, stvarno ću da budem poslednji. Ajd što je sramota, ali zbog pumpe mi je problem. Ko da mi pomogne ako probušim gumu, ako ću da budem poslednji?

I dok sam u vožnji pokušavao da naštelujem menjač, slučajno sam lagano pritisnuo ručicu prednje kočnice. I primetio da je taj čudni zvuk na trenutak nestao. Pipnem je još jednom, pa još jednom... I, gle stvarno, gubi se zvuk. I onda mi sine! Pa to je do kočnice! Zakačinje disk ono što ga stisne kad se zakoči (ne znam kako se zove taj deo). A zašto? Pa, kada sam nameštao točak, malo sam na silu postavio točak tako da mi magnet od brzinomera bude što bliže onom senzoru na viljušci. Točak je hteo u jedan položaj, očigledno onaj pravi, a meni se činilo da su magnet i senzor previše udaljeni, pa sam ga na silu "ispravio" za koji milimetar. I onda je disk dodirivao ono što ga stišće kad se zakoči.

Stanem, sredim to i sav srećan nastavim. Kako je to bio lep osećaj...

★

I tako dopingovan zadovoljstvom što sam rešio problem, počnem ja da gazim punom snagom, a bogami i da sustižem neke grupice biciklista, kao i neke soliste...

Taman su tu negde, na oko 20 km od starta, počeli i neki veći usponi (zapravo jedini ozbiljniji na celom ovom brevetu). Ja onako pun entuzijazma zbog rešenog problema, a i zbog činjenice da nisam više na začelju, isprestižem tu na tim usponima dosta njih. Što zbog entuzijazma, što zbog toga što moj bajs ima bolje prenose za uspone od tih njihovih drumaša (najmanji mi je 26-34). A i kasnije tokom breveta, primetio sam da mi kolege sa drumskim biciklima lakše beže na ravnom i na spustu nego na usponima.

Znači, prestižem ja tako, prestižem... i milo mi, radujem se. Znači, ako mi se izbuši guma, biće ljudi koji će naići, sigurno nisam poslednji. To mi je bilo veliko olakšanje.

★

Šibao je jak vetar, zapadni-severozapadni. A mi smo vozili baš u tom smeru. Znači vetar je duvao ili direkt u facu, ili malo u lice - malo bočno. Meni je plan bio da brevet završim za 20 sati. Ali sa ovakvim vetrom...

Međutim, veselila me je činjenica da mi one odštampane mape puta nisu bile potrebne. Uvek je bilo nekoga ispred, a bio je već mrak i svetla od bicikala videla su se sa velike udaljenosti, tako da sam samo pratio te koji su bili napred... To mi je bilo najsigurnije, imajući u vidu da mi brzinomer ne radi najpreciznije (krade oko 2%, a ne može precizno da se podesi, već samo da se izabere obim točka), a imao sam i malo zagrevanje uoči starta (tačnije, tražio sam mesto za wc), ali sam od onog silnog stresa sa početka (zbog pumpe, a i generalno) zaboravio da poništim brojač kad sam krenuo, tako da sam sad mogao da se slikam sa tim svojim mapama. Na njima piše tačno (km u decimalama) gde treba skrenuti levo ili desno (a ima nezgodnih petlji, naročito kod Korint(os)a i kasnije na još par mesta), ali džabe kad ja ne znam tačno u kilometar gde se trenutno nalazim...

Dakle, izvadilo me je to što nas je bilo k'o mrava, pa sam pratio crvena svetlanca ispred mene i "mirna Bačka". Naravno, tako nije bilo do kraja, kako sam ja pomislio da će biti, već samo u prvih 50-60 km, a posle smo se razvukli, pa je bilo problema. Ali o tom-potom...

★

Počela su i prva bušenja. Prolazim te nesrećnike i gledam: jedan krpi gumu, a njih 5-6 ga čekaju. E to nije dobro kod vožnje u društvu (koje, naravno, ima i mnoge prednosti). Što ono kažu, grupa je brza onoliko koliko je brz njen najsporiji član...

Beše i jedan solista koji je pored puta izvrnuo bajs naopačke i krpi li krpi. Ja reko', aj da primenim u praksi to što sam mesecima čitao po netu o ovoj vrsti biciklizma (ono, drugarstvo, pomaganje kolegama u nevolji itd.), pa usporim i pitam ga (na engleskom) da li mu treba pomoć. On me je belo pogledao, pa sam mu ponovio, a on mi odgovorio: "no ingliš". Nastavio sam svojim putem. Da mu je pomoć bila potrebna, stavio bi mi valjda to već nekako do znanja...

★

Na prvoj sumnjivoj petlji, pomože mi jedan čovek da skrenem gde treba. Vozio je u trojci (on, stariji tip, i još dva mlađa - pominjaću ih i kasnije u tekstu) i upravo sam ih bio obišao, pa sam se okrenuo i rukom "pitao" da li treba da nastavim pravo ili da skrenem desno. On reče da treba desno, a ja ga upitah: "Sigurno?", na šta mi je on uzvratio: "Sigurno", uz pogled koji je značio da postavljam glupa pitanja, tj. čovek zna znanje...

A pošto zna, rešio sam da im se prilepim i teram dalje iza njih, jer su vozili otprilike istim tempom kao i ja. Ali nedugo zatim, jedan od njih zastao je da kupi nešto, a ostala dvojica nastavila su lagano, da bi posle jednog ili dva kilometra stali i oni, da ga sačekaju. A ja sam nastavio.

Ali naiđoh opet na neku petlju i, da ne bih vadio mape i proveravao, za svaki slučaj stadoh i ja. Računao sam da dok izvadim banane iz torbe, dok jednu pojedem, drugu stavim ispod bluze (za posle), naiće će već neko. Ili oni (trojka) ili neko drugi. I stvarno, naiđe trojka. U stvari, to sam kasnije shvatio, bilo je tu zapravo njih 4. "Trojka" i još jedan "prilepak", solista. Ali nisam ih prebrojavao, pa sam mislio da su to samo ona trojica od ranije. Uključio sam se na put, pre nego što su naišli i nastavio da vozim, držeći ih na oku u retrovizoru. Međutim, jedan od njih se izdvojio iz te grupe i pretekao me. Ja sam mislio da je to jedan iz te moje prateće trojke, koji iz nekog razloga želi da požuri (pa kasnije negde da sačeka drugare, pojma nemam), ali odgovarao mi je taj njegov za nijansu brži tempo, pa sam odlučio da ga pratim.

Pratio sam ga na odstojanju od oko 50 do 100 metara. Lepo, lepo, vidim čovek zna put, na raskrsnicama ne razmišlja nego samo piči kud treba... U jednom trenutku, u jednom selu, sustigao sam ga. I rekao sam mu kako vozim iza njega već oko jedan sat i kako je on moj GPS. Lik, koji je (pretpostavljam) malo stariji od mene (tu sam i ukapirao da nije član one trojke), nasmejao se i rekao da nije problem ako vozim iza njega. Pustio sam ga ponovo da ide napred, ali mi je nešto bilo sumnjivo... Da nije možda on pomislio da ga ja u stvari pitam DA LI DA vozim iza njega? Pa mi je on, kao, dozvolio... Hmmm... Nije mi se svidela ta varijanta da on misli da ja želim da se šlepujem iza njega (a kada duva vetar u čelo, veoma pomaže ako imaš nekoga ispred sebe ko će da ti "seče" vetar). Da vozim u bilo čijoj zavetrini, bilo bi mi ispod časti, tako da sam nastavio da ga pratim na nešto većem odstojanju (preko 100m).

★

I tako, stiže i prva kontrola, na 98. kilometru. Ksilokastro.

22:40.

Krenuo sam u 18:07, znači 98 km za 4 sata i 33 minuta. Ok, pa nije loše, s obzirom na one početne probleme i jak čeoni vetar.

Udariše mi prvi pečat u moj prvi karton, na prvoj kontroli, na prvom brevetu u mom životu, kupih flašu vode od 1,5 litra, dopunih one svoje flašice, dadoše mi na poklon jednu bananu i tablete za pravljenje energetskog napitka, javih se na brzaka ženi preko Vibera i odmah nastavih dalje...

Za tablete koje sam dobio, u tom momentu mislio sam da ću da ih čuvam kao neki suvenir, nisam imao nameru da ih upotrebljavam. A šta će kasnije biti sa njima, videćemo u nastavku teksta...

Pre polaska, bacio sam u đubre neke štapiće sa semenkama, koje sam pokušavao da jedem usput (da se ne bih zagrcnuo, jer nije lako da se vozi, diše, žvaće i guta, pogotovo tako neka suva hrana). A u torbicu za grickanje usput, stavio sam neke slatke keksiće...

★

Vozim dalje, a nikoga ispred i niko me ne sustiže, pa sam ponovo počeo da brinem. Da nisam negde pogrešio put? Mada sam već i skontao da sve vreme vozimo po starom putu Atina-Patra (novi auto-put je uvek tu negde u blizini), tako da me je to donekle umirivalo. Jedino sam se plašio da ne skrenem negde pogrešno i da eventualno ne promašim neku tajnu kontrolnu tačku. Btw, tajnih kontrola na ovom brevetu nije bilo. Razlog je verovatno bio taj što je stari put Atina-Patra zapravo i najkaći između ta dva grada (ne računajući auto-put), tako da nema mogućnosti za 'vatanje prečica, sve i da nekome padne na pamet takva neka glupa ideja...

Put prolazi kroz milion sela i naselja. Vetar duva, ne popušta. Tamo gde put zađe među kuće, udalji se od mora, podnošljivije je. Kad ide uz more - haos. Nadao sam se samo da neće oslabiti do jutra, da će i u povratku iz Patre biti tako jak, jer bi nam tad duvao u leđa...

Međutim, gledam u sat i kilometražu i vidim da dobro cepam za sada. Tek je malo iza 01 h, znači oko 7 sati od starta, a ja sam na oko 140 km. Znači, uprkos vetru, držim ipak nekako taj prosek od 20 km/sat, što opet znači da bih u Patru mogao da stignem oko 04 h (200 km za 10 sati), a na cilj (uz vetar u leđa, u povratku) oko 14 h (znači ispod 20 sati).

★

Ali ne lezi vraže... Počinje da rominja kiša... Onako baš sitna. I plaši me, jer sam gledao prognozu na nekim sajtovima. Baš su najavljivali za Patru padavine tokom noći... A ne bi mi se uopšte dopala kiša. I zbog mene, a i zbog mog voljenog bajsa. Pošto nemam branike.

Digresija: Još kad sam kupio bicikl, rekao sam momku u radnji da mi naruči branike (imao je samo neke metalik boje, a ja sam hteo crne), ali on je zaboravio. Pa ih je posle 2 nedelje naručio, ali su kasnili... Dva dana pre mog puta, navratio sam u radnju da bih otkazao narudžbinu (i potražio branike u nekoj drugoj prodavnici), ali dečko je rekao da će možda stići narednog dana. Dao sam mu broj telefona, ali nije me zvao (jer nisu stigli), a mene je onda mrzelo da se poslednjeg dana bakćem sa branicima po drugim radnjama... Tako da sam na brevet krenuo bez njih, nadajući se da će meteorolozi (i) ovoga puta da promaše... [a branici su kasnije, kada sam se vratio sa breveta, stigli u radnju i sad ih imam na biciklu]

Nakon nekog vremena, video sam u retrovizoru da mi se približava veća grupa biciklista. I laknulo mi je. Pustio sam ih da me obiđu, jer su mi smetala njihova svetla u ogledalu, pa sam vozio desetak metara iza njih. U jednom trenutku, jednom od njih ispala je flašica sa vodom i ostali su morali da ga sačekaju da se vrati po nju. Ja sam nastavio da vozim sAm, ali su me oni malo kasnije ponovo sustigli (opet sam ih propustio i vozio iza njih).

U jednom momentu, na oko 150 km od starta, u susret nam dolaze neki biciklisti, njih 3-4. Pozdravljaju nas. Pomislio sam da možda imaju neki problem, vraćaju se zbog nečega/nekoga (već sam video na početku breveta slučaj kada se jedan momak raspitivao o jednoj "zaostaloj" devojci, pa je krenuo da vozi nazad, da je traži). Ali ne, sine mi! Jbt, pa oni su već bili u Patri i sad se vraćaju! Auuuu... Mi na 150 km, a oni već okrenuli na 200 i sad su na 250. Znači beže nam "samo" 100 km.

Postepeno mi odmiče ta veća grupa iza koje sam neko vreme vozio i ponovo sam sAm, ali me ubrzo sustiže onaj lik kog sam pratio 50 km pre kontrole. Pričali smo malo, ovo-ono... On je iz Atine, vozi bajs, ali i trči maratone. Kazao sam mu kako mi je ovo prvi brevet, a on me je pohvalio kako dobro guram. Valjda je video kakva mi je bicikla i kako vučem bisage... Jer, pošto su svi ostali brevetaši imali drumaše i neke male torbice, bio sam upadljiv i različit od svih njih.

Do Patre još oko 50 km, tj. oko 2,5 sata.

Ja sam se pre polaska čak nadao da će pun Mesec da nam pomaže tokom ove brevetske noći, ali ništa od toga. Naprotiv, kiša je počela jače da pada, pa je ovaj moj drugar stao da obuče odeću za kišu. Ja nisam hteo. Rekao sam mu da nastavljam, pa se vidimo kasnije. Nisam želeo da oblačim šuškavu jaknu i pantalone da se ne bih znojio. Super mi je bilo do tog trenutka. Niti hladno, niti toplo.

Ali, nakon 2-3 km, morao sam da stanem i ja. Izvadio sam iz torbe jaknu i pantalone, izuo se, i taman kada sam počeo da se oblačim, kiša je prestala. Ništa, vratim ponovo sve u torbe... Džabe sam izgubio 3-4 minuta. U tom momentu, eto i drugara, veli: "Ipak nema kiše...". Nastavili smo zajedno, ali kiša je opet počela da pada jače, pa sam morao definitivno da stanem. Za to vreme, moj slučajni saputnik nastavio je da vozi i za tih nekoliko minuta, koliko mi je bilo potrebno da se obučem, pobegao mi je verovatno oko 2 kilometra. Na tom delu puta bilo je dosta krivina, tako da mi je nestao sa vidika, a nisam posle više nikad ni naleteo na njega do kraja breveta.

Ponovo sam sAm i ponovo naviru stare brige...

★

Na nekoliko sledećih raskrsnica/petlji morao sam iz torbe da vadim one svoje mape i da pokušavam da prokužim gde se tačno nalazim i kuda treba da idem (nekada na putokazima nije označena Patra, već neka sela ispred nje). Međutim, najsigurnije mi je bilo da zaustavljam automobile i pitam vozače, tako da sam postepeno uhvatio taj fazon i koristio ga do kraja breveta.

Jedan auto okupao me je od glave do pete. Tačnije, od vrata do pete. Do glave, srećom, voda iz barice na putu preko koje je taj auto projurio, nije uspela da dobaci. Priznajem da sam donekle i sam kriv, jer sam vozio po sredini svog dela puta, svoje trake. Da sam bio skroz desno, manje bih bio usvinjen i ja, a i moj lepi bicikl... Imao sam na sebi anti-kišno odelo, ali rukavice sa dugačkim prstima bile su mi mokre. Planirao sam da ih skinem prvi naredni put kad budem stao, ali nisam. Postepeno su se osušile tokom vožnje, jer kiša nije još dugo padala. Ali je asfalt bio mokar sve do Patre (prošli su tuda, očigledno, kišni oblaci pre nas). U svakom slučaju, moralo je da se vozi opreznije, a to znači i sporije.

Čitao sam poslednjih meseci iskustva raznih biciklista na brevetskim vožnjama (najviše sa Pariz-Brest-Pariz) i primetio sam da se mnogima dešavalo da zapadnu u krizu. Ja, ako sam na ovom svom prvom brevetu imao krizu, to je bilo tad negde u tom trenutku kada sam bio ušljiskan. Pitao sam se, priznajem, tad kada me je auto okupao, da li je pametno što sve to radim: "Šta će mi sve ovo u životu? Noć, vetar, kiša, i ja i bajs usvinjeni, stresiram se konstantno da li sam na pravom putu ili nisam, da li ću probušiti gumu... Zar nije dovoljno da vozim kod kuće, kad hoću i koliko hoću, da uživam u tim svojim vožnjama?"

Ali ok, to su bili samo trenuci. A ja sam odavno naučio da u životu ne treba bezrezervno da verujem trenutnim osećanjima. Ona su prolazna.

Dakle, već sam shvatio da se samo treba držati starog druma Atina-Patra i to mi je mnogo olakšavalo snalaženje. Ipak, dva puta pre Patre zamalo da odem pogrešnim putem, ali su mi pomogli biciklisti koji slučajno baš u tom trenutku naišli (bili su već u povratku). Tako i na ulazu u Patru: zamalo da odem u centar grada, a trebalo je skrenuti sa glavnog puta i spustiti se do mora, pa dalje uz obalu do jednog kafea u luci, gde je bila druga kontrolna tačka, a i okretnica.

Tu negde u luci, zamalo da padnem i slomim se. Na jednom mestu, ulicu su presecale šine, ali ne pod pravim uglom, već nekako ukoso (oko 45°). Ja budala nisam ni pomislio da su mokre šine klizave k'o led, pa mi je prednji točak proklizao. Stisnuo sam kočnice i završio neplananim izvođenjem polukružnog okretanja. Znači okrenuo sam se za 180° i sačekao se na nogama. Pojma nemam kako sam to izveo i sigurno sad ne bih umeo da ponovim taj manevar...

Vozim, vozim i nikako da stignem... Ponovo panika! Da li sam prošao kafić i nisam ga video? Na sreću, počeo sam da srećem grupe i pojednince koji su se vraćali nazad, pa mi je laknulo. Pozdravljamo se međusobno, ja ih pitam koliko još ima, a oni mi odgovaraju: 5 km, pa 2, pa 1...

★

04:41 i konačno - okretnica! Café "Izy", 202 km od Elefsine.

Od prve kontrole, prešao sam 104 km za 6:01. Ukupno 202 km za 10:34.

Kafić/restoran prepun biciklista. Bilo ih je sigurno preko 40.

Nosim karton na pečatiranje, dobijam na poklon bananu (smažem je na licu mesta), kupujem 4 vodice od po pola litra (nisu imali velike flaše) i odmah skačem na bajs.

Zašto nisam napravio veću pauzu? Pa razloga ima nekoliko...
Pre svega, bio sam ok. Kako u nogama, tako i u glavi (što je još važnije, jel' te). Želeo sam da uhvatim povoljan vetar u povratku, jer može lako da se desi da sa jutrom on sasvim oslabi (pa da, more je obično najmirnije baš u jutarnjim satima). A, videvši koliko u kafeu ima biciklista koji sede, ispijaju kafe, jedu, neki i zapalili (ja nit' pijem kafu, nit' pušim, hrane sam imao dovoljno), hteo sam da iskoristim priliku i pobegnem im što više, da posle usput što kasnije počnu da me sustižu. A to opet u vezi sa onim stresom zbog nemanja pumpe, ali i pomoći na petljama, mada sam znao da će mi u povratku biti neuporedivo lakše, jer se vraćamo potpuno istim putem, nema nikakvih odstupanja.

★

U povratku nailazim na druge bicikliste i sad oni mene pitaju koliko još ima... Uz one koji su ostali na kontroli i ove koje srećem, obezbeđena mi je zaleđina (čitaj: pumpa). Bio sam zadovoljan što ih je toliko. Sreo sam njih oko 30, pretpostavljam. Neke čak na 7-8 km od Patre, što znači da sam im utekao za oko 15 km, a jednog čak mnogo kasnije. Jadničak, pitao me je koliko još ima (kao da nema ciklometar), a ja sam mu na brzinu odgovorio: "7-8 km", da bih odmah shvatio da sam lupio, jer sam proverio i video da sam (takođe i on) 15 km daleko od Patre, tj. kontrolne tačke. Sa tim tempom vožnje, on je u tom trenutku bio na granici završavanja/nezavršavanja breveta u zadatom vremenskom roku (27 sati) i veliko je pitanje da li je na kraju ipak uspeo (od oko 165 startera, 154 biciklista uspešno je završilo brevet, 11 nije).

Plan mi je bio da na polovini puta pojedem nešto jače, tako da sam stao i na brzaka pojeo 200 gr suvog mesa i malo kačkavalja ('leba bez). Stavio sam u torbicu nešto za usput i nastavio, srećan što me za tih 5-6 minuta niko nije prestigao.

Polako sviće, vetar je povoljan, iako ne toliko jak kao tokom noći, a ja sam konačno bio malo smireniji, spokojniji. Ovu deonicu (104 km) od Patre do sledeće kontrole najlakše sam izvozio. Sunce je izašlo (konačno nešto i da se vidi), počeo sam napokon malo i da uživam, pa sam (tokom vožnje, paz' da ne stanem) napravio telefonom i 2 kratka selfi videa.

Na sebi sam i dalje imao šuškavac i pantalone za kišu, ali nisam hteo da ih skidam, iako je spoljna temperatura postepeno rasla. Jesam bio mokar, oznojen, ali ta unutrašnja vlaga pomagala mi je da se ne znojim dalje, hladila me je, a šuškavac i pantalone štitile su me od "vetra" koji sam proizvodio svojim kretanjem. Tako da sam bio ok. Ni toplo, ni hladno. Taman kako treba. Znao sam da ću kad-tad morati da stanem i presvučem se [u torbama sam imao i drugi skijaški veš komplet (majica i gaće sa dugačkim rukavima/nogavicama)], ali sam taj trenutak stalno odlagao (mrzelo me je).

Sustigla me je i prestigla ona trojka sa početka. Viču mi "bravo" (iako ne znaju da vozim svoj prvi brevet u životu). Valjda zbog bicikla i zato što vučem torbe, šta ja znam... Međutim, nisam im dao da mi umaknu, prilepio sam im se, a na jednom usponu sam ih i prestigao (jedan od njih usporavao je celu trojku). Odmakao sam im, ali sam nedugo zatim zastao na minut-dva (wc i klopa), pa su me oni ponovo prošli. Pitali su me, u prolazu, da li je sve ok, a ja sam se samo potapšao po trbuhu (znak da jedem), jer su mi usta bila puna... Posle desetak minuta, pošto su na jednom parkingu stali da bi se presvukli, ponovo sam ja njih prestigao. I nisam ih više video do cilja.

★

300 km (više od 100 do kraja): Nova briga! Mišić na zadnjem delu butine... Nije da me je (za)boleo, ali dao je nekako znak da postoji, javio se. Uplašio sam da ne počne jače da me žiga, pa da nakon svega taj drljavi mišić bude razlog zbog kog neću uspeti da završim brevet. Tako da sam odlučio da desnu nogu štedim. Da gazim levom, koja mi je i jača noga (odraz je na njoj, iako nisam levak), a desnom lagano...
[i bilo je sve ok do kraja, jedino me je levo koleno, par dana posle breveta, malkice bolelo dok hodam]

★

09:40. Treća kontrola, ponovo (kao i prva) u mestu Ksilokastro. 306 km, još 98 km do cilja.

Ovaj treći deo puta od 104 km, savladao sam za 5 sati, tačnije za 4:59. I niko me za to vreme nije prestigao. U odlasku, zbog vetra u lice, za istu tu deonicu bilo mi je potrebno 6:01.

Pečat, poklon banana (odmah je pojedem), voda...

Hteo sam da kupim i neko pecivo, neku pitu, ali nisu imali (rasprodali). A na špagete sa sirom nisam imao nameru da gubim vreme. Ponudili su da mi naprave sendvič, ali ja sam pitao da li mogu da kupim samo vekne, pošto u torbi imam meso i kačkavalj (ostalo još malo). Moglo je i kupio sam dve.

Dakle, 2 veknice za sendviče i 2 puta po 1,5 litar vode. Trebalo mi je oko 2 litra da se natankujem (1 litar za flašu napred i 1 litar za 2 flašice od po ½ l pozadi), ali sam uzeo više, za svaki slučaj, pošto je dan i toplije je. Kao, popiću prvo taj višak, pa mi onda ostaju ona standardna 2 l do kraja. Taj višak me je i spasio, ispostaviće se kasnije...

Napravio sam u litarskoj flaši (koja mi je pri ruci tokom vožnje) energetski napitak od onih tableta koje su nam poklonili na prvoj kontroli, ubacio sam unutra 2 komada. A već ranije, nakon Patre, napravio sam jednom/dvaput po pola litra sa po 1 tabletom. Tu sam već prebacio dnevni limit od 3 tablete, ali ja tada o tome nisam ni razmišljao, nego sam i kasnije (k'o lud) nastavio da pravim te energetske napitke. A tek kad sam stigao kući, palo mi je na pamet da proverim na kutijici koliki je maksimum tableta koji se preporučuje za jedan dan (a on je 3, rekoh već).

Dakle, 2-3 minuta pauze na kontroli: pakujem hranu, presipam vodu u svoje flašice, pravim taj napitak i odmah nastavljam dalje.

U tom café-u ("Bistrot") ostalo je iza mene bar 20 biciklista (piju kafe, jedu itd.). Sad već nisam brinuo oko toga da li ću ili neću da završim na poslednjem mestu (na pumpu sam već i zaboravio), sad mi je cilj bio da ne prebacim previše 20 sati...

9 sati i 40 minuta je trenutno, dvadeset sati vožnje ističe u 14:07 (pošto sam prethodnog dana krenuo u 18:07), a ostalo je do cilja još 98 km. Samo da nije onih uspona na kraju...

★

Niko me ne sustiže, ja retko koga prestižem (od Patre samo onu "trojku" i kasnije još jednog solistu). Računam da sam negde u zlatnoj sredini.

Negde ispred Korintosa (btw, Korintski kanal nisam video ni u odlasku, ni u povratku, nisam ga primetio kad sam prolazio mostom preko njega), sustižem jednog "rokera" (tako sam ga nazvao, pripovedajući koji dan kasnije ovu avanturu svojoj ženi i sinu) [bio je "kosijaner", kao i ja]. On je vozio kao da mu je sedište previsoko. Ili mu je takav stil, šta ja znam... Uglavnom, "mešao" je dupetom k'o kafanska pevaljka... Popričali smo malo. Da li ćemo uspeti da stignemo pre 14:00, tj. za manje od 20 sati, ovo-ono... On reče da verovatno nećemo, za malo. "Da", složih se ja, imamo one uspone na kraju... Njegov drug vozio je par stotina metara ispred nas. Rešio sam da nastavim sa njima, da ne bih pogrešio neko uključivanje/isključivanje na petlji kod Korintosa. "Roker" reče da nema problema, njegov prijatelj odlično poznaje put.

Ali problem mi je bio to što nisam imao ništa za klopu u torbici na volanu, a već je bilo vreme da se nešto pojede. Morao bih da stanem, da napravim sendvič (koji bih kasnije jeo vozeći) i da u torbicu stavim nešto za grickanje. Rocker & friend gazili su dobrim tempom, pa bi mi pobegli dok bih ja sve to obavio. Kazao sam rokeru da ću ja malo da požurim, da se odlepim od njega, da bih mogao negde da zastanem i napravim sendvič, te da mu se ponovo pridružim kad me bude sustigao. "Ok", reče on, i ja pojačah gas. Odvojio sam se od njega 20-30 metara, ali nikako nisam uspevao da povećam to odstojanje (vidim ga u retrovizoru). Nisam imao snage. I posle nekoliko minuta pokušavanja, sačekao sam ga i rekao mu da ne mogu da se odlepim, gladan sam i moram da stanem da jedem....

I, iako sam stvarno na brzinu pojeo nešto mesa i kačkavalja bez hleba (njega ubacio u džep za usput), napravio još energetskih napitaka i stavio u torbicu na volanu orahe (sećam se da nisam imao snage u rukama da otvorim kesicu, pa sam morao da uzmem ključ od kombija i najpre je probušim), moji "vodiči", roker i njegov prijatelj, već su mi bili pobegli... Imali su dobre bajseve i vozili su prilično brzo. Bili su i odmorniji, jer su na poslednjoj kontroli verovatno napravili dužu pauzu. To znam jer se kasnije ispostavilo (našli smo se na fb, u grčkoj brevetaškoj grupi) da je rokerov prijatelj bio taj koji mi je pomogao 5-6 km ispred Patre da ne nastavim u centar grada (oni su već bili u povratku). Što znači da su mi u tom trenutku bežali oko 10-12 km. I ako sam ih kasnije sustigao, to će reći da su oni usput napravili ili jednu veću pauzu (u Ksilokastru) ili više kratkih.

Uglavnom, odmakli su mi i nastavio sam sAm. Šta je, tu je.

★

Probao sam tokom vožnje da jedem onu veknu iz džepa, ali nije mi nekako išlo. Ali su zato orasi legli neviđeno dobro. Praktično su me oni i izvukli iz krize. Jednom rukom upravljam, drugu zavučem u kesicu, napunim šaku... I posle lagano žvakanje. Jer nije lako voziti, disati, žvakati i gutati, sve u isto vreme. Može čovek da se zagrcne...

U svakom slučaju, vratila mi se snaga.

Na jednom nadvožnjaku, vidim neke bicikliste (mislio sam da su jedno muško i jedno žensko) kako mi mašu i pokazuju mi da skrenem levo. Doduše, postojao je i putokaz na kome lepo piše "⬅Atina", ne bih promašio put sigurno. Ja sam već zaboravio na onu dvojicu od malopre i mislio sam, kao što rekoh, da su to neki drugi biciklisti. Ali počeo sam da ih pristižem i ukapirao sam da su to roker i frend. Na sledećem skretanju, ponovo su mi rukama davali znakove, ali sada to već i nije bilo potrebno, jer sam ih dobro video, bili su samo oko 200-250 metara ispred mene, pa nije bilo teško pratiti ih. Polako sam ih i sustizao, pa sam im se uskoro i pridružio. I vozili smo tako zajedno neko vreme. A rokerov drug je ipak pogrešio na jednoj petlji, pa smo na jednoj deonici (100-200 metara) vozili u kontra smeru, da se ne bismo vraćali na mesto na kom smo pogrešno skrenuli. Na uzbrdicama i delimično po ravnom, uspevao sam da držim njihov tempo, mada teškom mukom, priznajem (ali motivacija je čudo!), ali bi mi na deonicama gde se postižu veće brzine bežali. I na kraju su mi skroz pobegli sa tim svojim drumašima... I nisam ih više video do kraja.

U društvu je bilo lakše da se drži brži tempo vožnje, tako da, kada sam ponovo ostao sAm, malo sam usporio.

Polako sam se približavao cilju, samo još oko 50-60 km. "Samo", da. Još malo km, al' još malo i vode. Počeo sam da stavljam po nekoliko onih energetskih tableta u flašice od po ½ litra. Muka mi je već bilo i od mesa, i od kačkavalja, i od raznih keksića, slatkih, slanih... Ništa mi se nije jelo, pa su mi ostali samo ti napici da mi daju snagu...

★

I, na oko 30 km pre Elefsine, stigoše i oni usponi. Ja ih u odlasku nisam toliko ni osetio. Bio sam odmoran, to je bilo na samom početku, a bio sam i presrećan zbog rešenog onog problema sa prednjim točkom, tako da sam samo projurio preko njih. Ali sada, posle 18 sati motanja i pređenih oko 370 km, ti usponi izgledali su mi kao najstrašnije planine.

Nešto pre uspona, prestigao sam četvoro bicklista koji su pravili pauzu, ali oni su mi ubrzo uzvratili. Prođoše me k'o brzi voz. Među njima je bila i jedna devojka: ispod 30 godina, čak malo i buckasta (da ne kažem debeljuckasta).
"E moj Mićo, biciklisto" - rekoh sam sebi - "pobedi te ženska..."
Jedina kao uteha bila mi je to što je i ona vozila drumski bajs...

Malo usponi, pa malo spustovi... Ma ništa posebno, ali bio sam već umoran i pospan. Sunce piči, počinjem i da se znojim. Gledam zalihe, vidim ostalo mi je jedva pola litra vode, a nema naselja u blizini. Da se ne bih bezveze znojio, pa da mi posle zafali H2O, reših da stanem i konačno sa sebe skinem šuškavac i nepromočive pantalone. A to što sam ispod njih mokar, a posle uspona sledi spust (i veće brzine, tj. vetar u grudi)... ma nema veze. Daj ja da završim brevet, pa posle nek se i razbolim, baš me briga...

Tu, na toj pauzi za skidanje, napravio sam konačno i jednu fotku. Jedinu sa breveta.

Ubacio sam u polupraznu litarsku flašu poslednje 4 tablete (hej, da, 4 tablete na pola litra!!!).

Nedelja jutro je, dosta biciklista rekreativaca (verovatno Atinjani) pentra se po tim usponima, a bilo ih je dosta i na ostalim deonicama, dalje prema Korintosu. Javljamo se jedni drugima u prolazu, takav je običaj, takav je red...

Prošao sam nekako te uspone. Do Elefsine još oko 20 km, još jedan sat vožnje i kraj!

★

Kad sam ušao u Elefsinu, malo me drmnula i emocija. Čoveče, uspeo sam, evo tu sam pred ciljem. Ne mogu da verujem! Ali, ALOOO, nećemo sad valjda i da plačemo...

Elefsina start 18:07, Elefsina cilj 14:25. Znači 404 km za 20 sati i 18 minuta (u odlasku 10:34, u povratku 9:44). Od toga, pauze su mi uzele možda ukupno oko 45 minuta, što znači da sam pedale motao oko 19½ sati. A poslednju deonicu od 98 km, izvezo sam tek za 4:45 (u odlasku 4:33, uz vetar i one početne probleme).

Elem, stižem na cilj, nalazim u kafiću stol za kojim sede kontrolori, dva muškarca i jedna žena. Oni su iz biciklističkog kluba P.E.P.A. koji je bio organizator ovog breveta. Dajem im karton i kažem "Nikad više! Nikad više 400 km, možda 200 i 300."
I rekoh im kako mi je to bio prvi brevet u životu. Ona žena kontrolorka se kao iznenadi: "Prvi, pa odmah 400”. A ja dodah: "I to u 52. godini...".

Upisaše mi vreme u karton, potpisah se na njemu i oni ga odložiše u kutiju sa ostalim kartonima. Pitao sam ih da li mogu da mi ga daju. Oni rekoše da ne može. Ali moći ću da ga uzmem drugi put, kad budem vozio neki drugi brevet kod njih... Pošto nisu velike šanse za to ove godine, dogovorismo se da im se javim na e-mail, pa da mi ga oni kasnije nekako pošalju. Ali su mi, normalno, dozvolili da ga fotografišem.

I, na kraju, pita me jedan kontrolor da li hoću da uzmem i medalju. Ja, naravno, rekoh da hoću... (a žena dobaci: "Normalno, prvi ti je brevet").
"10€" - reče kontrolor.
Ja skoknuh do bicikla i donesoh mu pare, pa ga upitah kako ćemo sad, da li treba da im ostavim adresu na koju će mi je poslati...
A on mi dade medalju u ruke.................

I tu me je načisto ubio u pojam!!!!!!!!!!

Odmah mi je na pamet pala moja ćerkica. Ja sam joj pre puta obećavao kako ću obavezno da pobedim i kako ću da dobijem i medalju, ali ne odmah, nju će mi kao kasnije poslati poštom. Tako sam pričao, jer sam video u fb grupi koliko ljudima iz Srbije kasne te medalje, pa sam mislio da to tako treba.

Međutim, kad mi je čovek uvalio u ruke tu medalju u zaštitnoj plastičnoj kesici, ja sam već u glavi gledao film: Tata se vraća sa trke, pobedio je, donosi i medalju. Ok, i sinu će biti drago, iako on već ima 13,5 godina i zna o kakvoj "trci" se radi (hvaliće se i on drugarima). Ali ćerkica nema ni 5 godina (uskoro ih puni, istog dana kad i ja 52) i za nju je tata heroj, najjači na svetu, najbrži na biciklu...

Rekoh onoj ženi kontrolorki kako će moja ćerkica, kad joj donesem medalju, stvarno misliti da sam ja pobednik trke, a ona mi odgovori da i jesam pobednik...
Našalismo se tu malo i na račun imena njihovog biciklističkog kluba: PEPA, kao fazon Pepa prase i to...

★

I ništa, strpam ja medalju u džep (nisam je ni pogledao u narednih 2 sata), pa brzo do kombija. Stužnilo mi se. Skidam prednji točak, praznim torbe, ubacujem bicikl u kombi. I sve to radim sa suzama u očima. Nabio sam glavu u zemlju, povremeno kao duvam nos, brišem ga, kao nešto trljam oči, krijem lice od drugih biciklista koji se pakuju tu u blizini (preko puta je bila i Bus stanica)...

A ide mi se u WC, 'oće bešika da pukne...

Plan je bio da tu na parkingu odspavam nekoliko sati, pa posle da vozim kući, ali adrenalin radi, emocije drmaju, koje sad crno spavanje...

Uskačem u kombi i krećem. A kreću i suze... Sad bar mogu slobodno da plačem, ne moram više da se suzdržavam, niko me ne vidi. Vozim i cmizdrim... (na izlazu iz Elefsine, pokušavam malo da se sredim, otvorim prozor da pitam na semaforu nekog vozača za put... Ko zna da li je primetio nešto čudno na mom licu)

I, bogami, potrajalo je to dobrih sat vremena, ta erupcija emocija.

Vozim i razmišljam o svemu, vraćam film unazad: Vožnja bez pumpe, točak koji zajebava, stresiranje da ne promašim put, noć, vetar, kiša, auto koji me celog ušljiska prljavom vodom sa druma, mišić na butini koji preti, forsiranje (a glad me muči) da bih održao ritam sa rokerom i njegovim frendom, pred kraj usponi (a ostalo mi malo vode), ipak stižem na cilj, i na kraju UDARAC - ta medalja koju mi daju i koju nosim kao pobednički trofej sinu i ćerkici koja je bolesna, ima temperaturu i neće u ponedeljak u školicu...

I kako biti miran i obuzdati emocije?

Bilo mi je potebno preko sat vremena da se smirim...

Stigao me je umor, a i pospanost. Pao šećer, pritisak, šta li je već bilo, stao sam da jedem (trebalo je odmah nakon cilja da pojedem nešto ljudski, ali ko je u tom trenutku razmišljao o hrani...), odspavao sam nekoliko sati.

Nije mi baš bilo dobro (stomak, proliv, ovo-ono), i morao sam da napravim tu pauzu. Možda su razlog bile i one energetske tablete, pojma nemam. Propisani maksimum je 3 dnevno, znači 1 na 8 sati, a ja sam zbrisao svih 20 za 10-ak sati.

Uglavnom, sve se dobro završilo, vratio sam se kući živ, zdrav i sa medaljom...

********************************

↓↓↓ OVO DODAJEM POSLE 5 GODINA,

4. MARTA 2023. ↓↓↓

Onda me je bilo sramota, ali prošlo je tačno 5 godina od tada, pa evo dodajem izostavljeni deo:

Dok sam vozio nazad, počelo je sve više da mi se spava, tako da sam par puta morao da stanem, da izađem iz auta i malo se razmrdam. Video sam da nema šanse da odem do Soluna, to je put od 500 km, pa sam odlučio da stanem u gradu Lamia i malo odspavam. Zašto baš tamo? Pa zato što znam da put prolazi pored bolnice i hteo sam da uđem u njihovo dvorište, pošto bi mi tamo bilo najsigurnije... plašio sam se da stanem bilo gde, jer bio sam toliko umoran da bih se totalno komirao i ništa oko sebe ne bih ni čuo, ni osetio...

Stigao sam do te bolnice, pustili su me da uđem unutra bez ikakvih pitanja, parkirao se i legao da spavam. 

Međutim, dok sam ležao, pokušavajući da zaspim, imao sam osećaj da će srce polako prestati da mi kuca, kao da ću se jednostavno postepeno ugasiti... Taj osećaj me je uplašio, pozvao sam ženu telefonom, a ona mi je rekla "kad sam već tamo u bolničkom krugu, da odem lepo kod dežurnih lekara (bila je nedelja veče), da me pregledaju".

Ja sam inače od onih koji nikad ne idu kod lekara, izbegavam ih maksimalno (to sam možda nasledio od oca i, još ranije, od babe, njegove majke), ali baš sam se bio usr'o, priznajem, zastrašujući je bio taj osećaj da se postepeno gasiš...

Tako da, odem ja unutra, kažem doktorima da sam vozio bicikl 400 km, nisam spavao celu noć, opišem im kako se osećam itd, a oni me pregledaju, kao sve je ok (pritisak i ostalo), pa se ja vratim u kombi na spavanje, ali za svaki slučaj rekao sam portiru na ulazu, ako mi ne bude dobro, počeću da udaram u sirenu, a on neka brzo zove doktore, ha, ha...

Međutim, sve je bilo ok, nisam krepao u snu, posle 4-5 sati (negde oko ponoći) probudio sam se kao nov, pa sam bez problema odvezao tih još oko 250 km do Soluna.

*

Ja sam tada mislio da se tako osećam zbog dugotrajnog napora i nespavanja u prethodnih 20 sati, ali definitivno nije mi bilo dobro zbog predoziranja tim energetskim tabletama. Kao što sam već napisao, proizvođač je u uputstvu (koje sam ja pogledao tek kad sam se vratio kući) napisao preporuku da se ne uzima više od 3 tablete na dan, znači jedna na svakih 8 sati. A ja sam tih svih 20 komada, koje bi trebalo da traju minimum 7 dana, potrošio za samo 10 sati...

********************************

★

Šta je bilo posle?

Ćerkica je medalju prokomentarisala sa: "Nisu ti dali neku veću?"
I još: "A jesi doneo tortu?"
A mislila je da ću i pehar da dobijem...

- Tortu sam kupio, pa smo dostojno proslavili moju "pobedu".
- Medalju sam nekoliko dana stalno nosio u džepu i pokazivao je svima, i onima koje to interesuje, i onima koje to ne interesuje.
- Ženi i sinu isključio sam uveče TV, postavio ih na trosed i pričao im 2 sata sve ovo...

★

Šta dalje?

Prvi dan nakon breveta, mislio sam: "Dosta od mene. Eto, probao sam i to, uspeo sam da završim, ali neću više..."
Kao, glupo je. Šta da se mučim po tim brevetima, kad bajs može da se vozi i bez stresova, sa uživanjem. Pariz-Brest-Pariz? Ma, idi begaj...

No, kako je vreme prolazilo, sve više mi se vraćala volja. Najpre sam mislio da ubuduće vozim samo 200 i 300 km brevete, ali sad već ne postavljam sebi nikakva ograničenja (pa ni taj PBP). Šta više, ne mislim da propustim nijedan brevet koji bude startovao u mojoj blizini. I jedva čekam sledeći...

Ali ubuduće ću gledati maksimalno da uživam u vožnjama. Samo ću da se potrudim da ih završavam u zadatom roku, neću da jurim vreme... I nadam se da ću se zaista i držati ovog obećanja... (mada ne bi bilo loše da 200-ke završavam u roku od 10 sati, a 300-ke u roku od 15 sati, he he...)

★

Evo dole i zvaničnih rezultata breveta. Ja sam, kao najnoviji član grčkog udruženja (imam najveći lični broj), sasvim dole na kraju. Ako sam dobro izračunao, od 154 biciklista, njih 65 završilo je brevet pre mene, znači ja sam na "izvanrednom" 66. mestu. Dok je posle mene na cilj stiglo preostalih 88.
[sigurno je da bi najmanje polovina od tih 88 brevet završila pre mene, samo da su hteli, tj. da su jurili vreme kao što sam radio ja]

Samo da podsetim još jednom da brevet NIJE trka i zapravo ne bi trebalo da se objavljuju ova vremena (već samo da piše "završio" ili "nije završio"), ali takve su direktive iz centrale u Parizu...

Nego, nešto sam razmišljao... U nečemu sam ipak bio prvi. Imao sam najteži bicikl i najviše tereta od svih, što znači da sam potrošio najviše snage, najviše VATI, od svih učesnika tokom tih 404 km vožnje.

U svakom slučaju, da zaključim... jeste kondicija, ovo-ono, ali je ipak (skoro) sve u glavi!