Kako sam zeznuo pandure

02.02.2018.

Vozim ja juče bajs gradom, jednim velikim bulevarom, koji kasnije prerasta u auto-put (sa druge strane posmatrano, auto-put ulazi u grad i postaje ulica, bulevar). I, na 50 m pre uključenja puta iz pravca autobuske stanice, zastaje policijski auto (koji je, znači, išao iz pravca stanice i uključivao se na put kojim sam ja išao) i pandur vozač daje mi rukom znak da stanem. Ja, približavajući im se, usporim, da bih video da li sam to dobro skontao (što bi me zaustavljali, jel' te...), a on mi ponovo dade znak rukom.

I stadoh ja 2-3 metra ispred njih, a pandur mi reče da sačekam trenutak, pošto je hteo da se najpre uključi na put, a išla su vozila iz smera odakle sam i ja dolazio. Pa mi je, posle 5-6 sekundi, ponovio da sačekam još malo i posle krenuo autom napred i uključio se na taj bulevar/auto-put.

U tom trenutku, ja samo skrenem desno, tamo odakle su oni došli (bila je i nizbrdica), znači u kontra smer i... ćao, đaci. :D

Oni su, u trenutku kad su shvatili da sam im utekao, uključili onu njihovu drljavu sirenu na 2-3 sekunde, ali ja nisam smeo da se okrećem da proveravam da li me jure, da ne bih pao, jer sam vozio 120 na sat... :D
(imam retrovizor, ali uključenje nije prav put, već krivina)

"A zašto si bežao?" - pitao bi me možda neko.

Pa, pretpostavljam da bi mi kenjali nešto u fazonu kako tu ne sme da se vozi, kako treba da se isključim, ovo-ono... Pa bi videli da sam stranac, pa mi mi tražili pasoš, pa gde živiš, pa s kim živiš, drž-ne daj... A ja nisam imao vremena za ćaskanje, izleteo sam na brzaka da izvozim 50-60 km (ako me kiša ne prekine), jer je trebalo posle da požurim da se istuširam, pa da idem u školu po ćerkicu.

A i nerviraju me panduri, iskren da budem. Em treba da se plašim da me ne zaustave kad vozim auto (vozim još [već 13 godina :) ] sa srpskom međunarodnom dozvolom), em treba da strepim me ne zezaju kad radim (ulični muzičar sam od 1989.), em sad treba da me zajebavaju i kad uživam na biciklu. E pa, neće da može, što bi rek'o Šojić...

A ta ideja da ih odj.... sinula mi je u tih nekoliko sekundi dok sam ih čekao da se uključe na put. Poznajem odlično taj kraj. Sve i da su se okrenuli i počeli da me jure (a morali bi da voze u kontra smeru, rizikujući da se sudare sa nekim), uleteli bi u gužvu oko autobuske stanice, koja je tu odmah, na 200 metara. A meni, biciklisti, gužva uopšte ne smeta... ;)

A sve i da me sustignu, što je nemoguća misija, naravno, mogu samo da preskočim ivičnjak i ponovo da krenem da vozim u kontra smeru... Ma nema teorije da mi se približe.

Naravno, ja sve te opcije nisam razrađivao u glavi, tokom tih nekoliko sekundi čekanja, samo mi je tako sinula ta ideja da im zbrišem, jer poznajem taj kraj, a bio sam siguran da neće iz čista mira da se okreću i jure me po gradu (vozeći u kontra smeru). Pošto nisam uradio ništa. Nisu me uhapsili, a ja im pobegao, pa moraju da me jure.

A sve i da su me uhvatili, sad pričamo teoretski, mogao bih da se pravim lud, kao nisam ih dobro razumeo (ja sam ovde stranac, jel' te). Kad su krenuli da se uključe na put, (kao) mislio sam da odlaze, pa sam i ja otišao... :)

E, da... Sve i da su me pojurili, imao bih kasnije u bekstvu još jedan adut (verovatno ne bih bio tolika budala da ga ne iskoristim): Tu u blizini, zatvoren je zbog radova jedan prelaz preko pruge, a vozio sam baš u tom pravcu tokom bežanije, i ne može se proći automobilom. Ali pešice ili biciklom može...

(više sreće drugom prilikom, kad nabave i oni bajsove)