Solun-Ohrid-Solun

Solun-Ohrid-Solun... 520 km u oba smera.
Start u petak, u 21:25, povratak u nedelju, u 03:40 (30 sati i 15 minuta na drumu).

Možda mi je ovo bila i najteža vožnja do sada... Po broju km breveti 1000 i 600 km bili su zahtevniji. 600 je bio sa mnogo uspona, sa startom u 03:30 (2 noći bez spavanja), ali ova vožnja do Ohrida me je baš dobro izmrcvarila... No, idemo redom...

★

U petak ujutro probudio sam se oko 9 sati, odvezao moje na autobus, pa otiš'o da radim. Vratio sam se popodne, sređivao bicikl, gledao šta ću da ponesem od odeće i hrane itd. Posle sam nešto sređivao po kući, spremio prženo mleveno meso i testeninu, skuvao jaja, nešto pojeo i pokušao malo da odspavam pre polaska.

Planirao sam da krenem oko 21 h, da bih u Makedoniju ušao otprilike sa prvim jutarnjim zracima, a i da bih se vratio narednog dana do ponoći (na vreme za spavanje, pošto sam i danas radio)... Bio sam malo optimista (ispostavilo se da sam zakasnio skoro 4 sata)... Ali, što ono kažu, optimista je samo neobavešteni pesimista. Pa tako i ja, nisam se obavestio o usponima između Bitolja i Ohrida. Prolazio sam tuda autom 2 puta, poslednji put pre samo oko 15-16 meseci, ali (kao što to obično biva) kad si u kolima ne obraćaš toliko pažnju na uspone (na točkovima dobro upamtiš svaki). A pogotovo nisam obratio pažnju ja, pošto je to bilo krajem juna 2017, a ja sam se vratio bicikliranju nešto kasnije, 4. avgusta.

Dakle, pokušao sam da odspavam, ali nisam uspeo. Pa sam ustao i počeo da se pripremam. I uvek nekako ima posla oko spremanja za put, tako da sam, umesto u 21 h, krenuo u 21:25.

Poneo sam brdo hrane:
- mleveno meso (oko 250 gr)
- testenina (oko 250 gr)
- kuvana jaja (4 komada)
- sir (oko 100 gr)
- kruške (5) [očišćene i u komadima]
- banane (1 velika i 3 male)
- mleko (½ litra)
- pivo (2 puta po ¼ litra)
- razni slatkiši (praline, napolitanke, keks, biskviti...)
- tablete za spravljanje napitaka (multivitamin i magnezijum)

(vratio sam kući samo 1 pakovanje biskvita, ali sam i kupovao nešto tokom puta, ali otom-potom)

Noć je bila hladna. Što sam više odmicao, sa povećanjem nadmorske visine, i temperatura je padala. Pa sam morao da nabacujem nove i nove slojeve garderobe na sebe... Poneo sam i prave zimske rukavice. :)
Na nekim deonicama, temperatura je iznosila tek koji stepen iznad nule.

Mislio sam da će taj prvi, noćni deo puta, da bude dosadniji, ali kad sada sve saberem i oduzmem, zapravio sam najviše uživao tokom te prve noći. Još odmoran, ne spava mi se, razne hrane u izobilju (kasnije se izbor suzio), Mesec (skoro pa pun) pomaže i vidljivost je odlična (uz moja jaka svetla, naravno)... Lepo.

★

Neki idiot me gađao flašicom sa vodom...
U sred noći, možda je bilo oko 03 h, negde između Edese i Florine, projuri onaj nekakav poljoprivredni pikap (ono, napred 2 sedišta, a pozadi otvoren prostor za prevoz tereta) i izleti kroz prozor polupuna flašica sa vodom. Ali proletela je daleko mene, 5-6 metara ispred. Debil nije umeo da uzme u obzir i silu inercije... ;)

★

Prošao sam granične prelaze, policajci i carinici (po običaju) imali su mnoštvo pitanja, delili komplimente...

Put od granice do Bitolja je mnogo loš!

A od Bitolja ka Ohridu usponi, usponi, i opet usponi...

Ok, bilo je i ponekog velikog spusta, recimo jedan je bio dugačak 5 km, drugi čak 7 km, što me uopšte nije veselilo, jer će mi to u povratku biti... usponi!

U Resenu sam uzeo vodu.

U Ohrid sam stigao oko 11:40. Znači za 14 sati i 15 minuta.
Po "Stravi" bilo je 251 km, po mom meraču 253.
"Stravu" sam isključio tokom kratkog boravka u Ohridu.
A zaista je bio kratak, samo 25 minuta.
Taman da napravim 2-3 slike i kupim nešto za jelo.
A kupio sam 2 parčeta pice. Hteo sam i hamburger, ali trebalo je da se sačeka desetak minuta.
Pa sam ga otkazao i kupio i treću picu...
A posle i pakovanje ratluka i malo oraha (da čovek ne mora da mi vraća kusur od 50 denara).

I odmah nazad...!!!
Drugo poluvreme, start u 12:05.
Računao sam da ću u povratku biti brži, biće nešto manje uspona, a nešto više "nispona" (kako smo, kao deca, govorili u Leskovcu :) ). Ipak je Ohrid na nekoj nadmorskoj visini, a moja kuća je praktično na nuli... (sad sam proverio, Ohrid je na 717 mnm).
Znači, ako sam u Ohrid stigao za 14 sati i 15 minuta, u povratku ću, planirao sam ja, potrošiti maksimano 13 sati i nešto. I kući sam oko jedan i (to) nešto. Satovi se tokom noći subota na nedelju vraćaju na zimsko vreme, tako da... O-ho-hooo, biće vremena i za tuširanje (to naglašavam!), i za spavanje...

★

Kao i u dolasku, i u povratku stalno pravim neke kratke pauze.
A vreme ide.
Nakupi se to...
Tokom noći, bilo je ono dodavanje slojeva garderobe, tokom prepodneva bilo je skidanje slojeva.
Pauze za jelo, kao i piš pauze, njih da i ne spominjem...
Pa predveče i tokom druge noći, ponovo postepeno oblačenje do potrebnog nivoa.

★

Od Ohrida prema Bitolju, najpre lagani usponi, pa poneki spust (ravno tamo ne postoji, ili ideš na gore, ili na dole :) ), pa ona 2 opasna uspona od 7 i 5 km i, na kraju, spust.

Kod Bitolja sam napravio i jednu glupost (vidi se na mapi), kada sam, želeći da skratim put, ušao na deonicu novog auto-puta (koji je još u izgradnji) prema Prilepu, nadajući se da ću posle 1 ili 2 km moći negde da se isključim. Ali nije moglo, put me je odveo skroz gore u neko brdo, pa malo preko taze asfalta (radnici me pustili da preguram bicikl na jednoj deonici), pa mi se asfalt zalepio za gumu, pa sam posle morao da ga gulim nožem... :D
Sve u svemu, oko 8 km viška vožnje i pola sata izgubljenog vremena...

I taman sam se spustio u ravnicu (od Bitolja, pa u narednih oko 35 km, nema nikakvih uspona), kad ono vetar... Kontra, naravno. Južni. A Sunce polako zalazi i već me hvata muka pri pomisli koliko km mi je još ostalo, a voziću ih (opet) po mraku... :(

Uzimam pakovanje biskvita, koje sam u odlasku sakrio u neko žbunje, pokraj jednog pružnog prelaza, dopunjujem zalihe vode (imam uvek 3 flašice), zahladnelo je i stavljam dodatne rukave i nogavice i, crni kukavac (kako je govorio moj ćale), nastavljam put u noć.....

Vetar me je bio namučio (čitaj: usporio) u tih 30 i nešto km, pre toga usponi između Ohrida i Bitolja, tako da... već sam bio u debelom zaostatku. A najveći problem mi je bila hrana. Mora tokom vožnje stalno nešto da se jede, a meni su, nakon onih pica, ostale samo te slatke stvarčice, od kojih mi je više bilo MUKAAA...!!!

Od Florine do Edese već nije bilo vetra kao u onom ravnom delu nakon Bitolja (samo mi je falio tu i neki bočni vetar... :) )

★

Na brevetima mi je nekako sve mnogo lakše. Ima i drugih biciklista koji muče te iste moje muke. I, iako najveći deo vozim solo, opet mi znači to što znam da su i ostali tu negde u blizini, na istom tom putu kojim vozim i ja, neko je negde ispred mene, neko iza mene (obično većina njih ;) )...
Postoji neka motivacija, zadato vreme, kontrolne tačke itd.
A ovako kad se napravi neki solo maraton, u jednom trenutku ti dođe da se zapitaš: "Ko me je, bre, terao da radim ovo?"

- "Čemu sve ovo?"
- "Koja je svrha ovog maltretiranja?"
- "Zašto ja radim ovo svom telu?"

A takva pitanja krenu kad, nakon uspona, jednolične hrane, pa i umora, na dnevni red dođe spavanje! Tj. NESPAVANJE!

!!!

Ok, ni brevet 600 km (sa mnogo uspona), koji sam vozio 25-26 avgusta, nije bio nimalo lagan, što se tiče (ne)spavanja. Start u 03:30. Za nas noćne ptice, to znači spavanja BEZ, te prve noći. Voziš tu noć do jutra, pa ceo naredni dan, pa još jednu celu noć, pa još jednom skoro celi dan (negde do pred sumrak)... No, rekosmo, drugo je brevet. To se izvozi na volju, na motivaciju.

‡

I tako... Počne meni da se spava... Noge nisu problem, mogu ja da motam pedale još 3 dana, u dobroj sam kondiciji, nema tu zamora. Ali ima u glavi.

Poslednjih stotinak km bilo je baš mučenje. Najpre malo mučenje, pa srednje, pa veliko... E, tu kod velikog mučenja, stao sam u jednom mestašcu (Halkidona), 32 km od Soluna, i kupio nešto što se zove "pinirli" ili "peinirli" (izvol'te na Google) i ½ litra mleka, nadajući se da će mi ta lepa promena u jednoličnoj ishrani dati krila za poslednju deonicu puta...

(zaboravih... i kod Edese sam uzeo keks koji sam na jednom mestu sakrio u odlasku, da ga ne bih bzvz šetao do Ohrida)

Ali, ništa...
Problem je bilo spavanje...
Oči su počele da mi se sklapaju...
Već sam počeo i da brljavim...

Čitao sam jednom negde kako su se tako jednom biciklisti pričinjavale neke stvari, pa se on zabrinuo, ali je kasnije saznao da 'oće to... dešava se to tako i drugim biciklistima...

Znači ono... Od drveća, nekih predmeta ili čega već ima pored puta, pričinjava ti se nešto drugo. Meni najčešće figure ljudi.

Toliko sam bio odlepio da mi je svašta padalo na pamet...
- "Aj da stanem i samo malo da prilegnem kraj puta, samo malo..."
- "Ne seri, bre, ima da se komiraš...!!!"
- "Samo malo, samo malo da skopim oči, to je toliko lepo..."
- "Jes, pa da se smrzneš ili te neko opljačka ili te čak i ukoka...!!!"
- "E, što si takav, umoran sam, spava mi se..."
- "Ma nema ništa od spavanja, ima da voziš k'o bela lala, ima da izdržiš...!!!"

Eto, izgleda da nisam bio baš u potpunosti odlepio, nisam leg'o da spavam pored puta, razum je ipak pobedio... Al' jedva, brate mili...!!!
Pa onda onako maštam...
Kao, "Šta... kad stignem kući, ima samo da ubacim biciklu u garažu i ima da oborim sedište u kombiju i ima tamo da spavam. Paz' da ne idem u stan, da se tuširam, da jedem, ovo-ono, da gubim vreme... a krevetić da me čeka..."

I onda pogledam na brzinomer koji pokazuje da mi do moje lepe garaže fali još celih 10 km, a to je sa ovim tempom vožnje (a utupio sam ga maksimalno) više od pola sata... :(

Ali dobro, sad ulazim polako u grad i vožnja neće više biti toliko monotona, valjda ću se malo rasaniti, ohrabrivao sam sebe...
Ma jok...
I onda, od muke, počnem da govorim naglas. Ne znam šta pametnije (a vala ni slađe u tom trenutku :) ), nego otprilike pričam ovako: "Sad kad dođem kući, prvo ću da otvorim kapiju, pa ću da uteram biciklu, pa ću da otvorim garažu, pa ću da izvadim stvari iz torbi, pa ću da zaključam, pa idem gore da se istuširam..."
Tako nekako pričam šta ću da radim, samo opširnije, sve po redu... samo što povremeno odvalim nešto glupo, uhvatim sebe da lupam gluposti. :D
Sreća pa je već bilo iza 3 sata, narednog dana nedelja (a i praznik), pa pustinja, nigde nikoga ko bi čuo i smejao se mojim lupetanjima (ako razume srpski, tj. leskovački :) ), ili samoj pojavi da neko vozi bicikl i drobi nešto... [mada sad ljudi tako šetaju i pričaju sami sa sobom, nije to više tako čudno kao što je bilo kada nisu postojali mobilni telefoni... :) ]

★

Pre nego što završim, samo jedna kratka epizoda...
Negde između Edese i Janice, uperio neki majmun iz suprotnog smera dugačka svetla i ne skida ih. I ja, onako baš iznerviran, kada smo se mimoilazili, krenem biciklom kao onako malo prema njemu, s ciljem da i ja njemu bacim ona moja biciklistička svetla u oči. Kad, posle minut, sustiže me lagano neki auto.
"Biće sad belaja", pomislim ja i podsećam se gde mi stoji nož, a gde mi je sprej...
Kaže meni suvozač, kao "Aj stani tamo, malo u stranu".
Ja gledam auto, pitam ih da li su policajci.
On potvrđuje.
Ja gledam opet i vidim da na autu piše da su neko obezbeđenje, ne policija... Ali, ok... stanem.
Pita me da li sam pio nešto.
Ja kažem da nisam.
A on pita onda zašto ne vozim uz desnu ivicu puta, nego po sredini.
I ja tu počnem da mu objašnjavam kako me je zaslepeo tim svojim jakim dugačkim svetlima (dobro, nije baš on, već vozač, ali tako sam govorio, jer je onaj drugi ćutao sve vreme [možda mu je došlo iz dupeta u glavu, setio se]), pa me iznervirao i hteo sam da mu uzvratim.
On, naravno, nije priznavao... Kao to su bila oborena svetla.
Jes', pa i ja sam vozač 30 i nešto godina, nisam od juče.
Ali u jednom trenutku reče čovek i ovo: "Ma video sam ja tebe još iz daljine..."
Naravno, video me je... zahvaljujući dugačkim svetlima... :)
I ništa, nismo se složili.
Pita on mene: "Kuda ideš, u Janicu?"
Ja: "Ne, u Solun".
On: "Imaš sa sobom dokumenta, je l' tako?"
Ja: "Da, da, imam"
On: "Dobro, produži..."

I ja produžim...

I sad mislim šta će to da bude. Da li će da obavesti neke pandure da me sačekaju u mestu Janica, pojma nemam...
Poznajem taj kraj (to je oko 60 km od Soluna), razmišljam o opciji da skrenem negde i hvatam neke sporedne puteve... Ali mnogo bih morao da zaobilazim, a spava mi se...
Tako da sam rešio da nastavim, pa ako me policija stvarno sačeka, da se malo raspravljam sa njima, ono o pravima biciklista, kako ih niko ne poštuje na putu, ovo-ono... Baš sam bio spremio finu usmenu odbranu (bez lažne skromnosti, da umem nešto da sročim kad 'oću - umem, što jes'-jes'... :) )
A ako moja odbrana i ne bude bila uspešna... Pa dobro, neka me privedu u stanicu. Ma neka me stave i u pritvor, ok... Jer, gde je pritvor, tu ima uvek i neki krevet, zar ne? :D
Oni nek mi čuvaju bajs, a ja ću malkice da se opružim... :)

Ali ništa, nije bilo nikakve zasede... :(

★

I tako, uz tihe dijaloge (sam sa samim sobom) i glasne monologe, dokotrljah se ja konačno kući.

Samo sam oprao ruke i odmah legao. Onako u biciklističkoj opremi. I neokupan. :D
Dobro, setio sam se da ženče nedeljom menja posteljinu, tako da nema veze, je l' te... :)
Okupao sam se ujutro, pre polaska na sviranje.

★

Dakle...
Vraćanje: od 12:05 do 03:40.
Znači 15 sati i 35 minuta.
U odlasku je bilo 14 sati i 15 minuta.
A mislio sam da ću nazad brže... :(
Ali poslednjih 50-ak km vozio sam ispod 17-18 km/sat, a poslednjih 10-ak možda 14-15. Tako da sam izgubio mnogo vremena. A i onaj "pinirli" sam jeo na tenane... :)

★ ★ ★ ★ ★

- Posle kad sam pogledao podatke sa "Strave", baš me je začudilo da ima ovako malo visinske razlike. Mislio sam da će biti skoro duplo više.

- Ukupno 521 km (po "Stravi" manje). To mi je treća najduža vožnja u karijeri, ide odmah iza već pomenutih breveta od 1000 i 600 km.