Subota, 19.6.2021.
Postoji ono nepisano pravilo da se na važne vožnje ne ide sa netestiranim, nikad isprobanim stvarima (delovima na biciklu, dodacima i sl.), a ja (budala) upravo to sam uradio na ovom brevetu. Napravio sam jednu kutijicu u koju stanu 3 baterije od po 1,5 volt, one najveće, one najdeblje (tip D). Solar Storm svetlo mi radi na powerbank, u kojem se nalaze baterije tipa 18650, one su od 3,7 volti. E sad, ako se obične baterije povežu redno, to ispadne 1,2v+1,2v+1,2v=3,6v. To ako su one punjive. A ove su čak i jače: 1,5vX3=4,5v.
Tako sam ja svetlo prikačio direktno na baterije, a ne preko USB-a. I to radi, to nije problem. Ali na te baterije u kutijici prikačio sam i jedan "prazan" powerbank, znači izvadio sam iz njega te punjive baterije tipa 18650 koje su bile unutra. I po mojoj logici, to je trebalo da funkcioniše. Ako radi sa tim originalnim baterijama, koje su 3,7v, mora i sa ovim alkalnim, koje su prikačene umesto njih, i koje su čak i jače (4,5v) i većeg su kapaciteta...
Ali nije radilo. Zašto, nemam pojma... Kad prikačim telefon da se puni preko tog powerbank-a sa D alkalnim baterijama, zatreperi jedno plavo svetlance, od 4, koliko ih ukupno ima (indikatori, pokazuju koliko je powerbank napunjen), pa se odmah ugasi. Kako su te debele baterije jake, trebalo bi sve 4 lampice da svetle, kao kad je powerbank pun. Ali u praksi nije funkcionisalo kako je trebalo po toj mojoj teoriji... Zašto? Ne znam.
I tako... jedini "normalan" powerbank ostao mi je kod Kornela u kombiju, u mom plastičnom boksu. Već sam bio odmakao od kontrolne tačke, prešao neke uspone, nije mi se vraćalo nazad po njega. Stao sam da proverim i "pritegnem" sve te žičice koje sam iskombinovao sa baterijama, svetlom i powerbankom, ali ništa... ne radi mi punjenje telefona.
Nastavio sam da vozim, pa sam opet stao ispod jedne bandere sa jakom sijalicom i ponovo sve proverio. Pa sam onda powerbank zamenio drugim (bio sam toliko mudar da ponesem i rezervni), ali ništa... Zadržao sam se i tu dobrih pola sata. Jedan mladić iz kuće tu u blizini izašao je napolje i pitao me treba li mi pomoć. Ja sam mu rekao u čemu je problem i zamolio ga da mi proda ako može neki svoj powerbank (ako je pun). On je kazao da nema i da je mislio da sam probušio gumu.
Ništa, ode on, a ja počeh da sakupljam razbacane stvarčice i da se spremam za pokret. U tom trenutku prolete neki biciklista putem. Kasno sam ga video i nije me čuo kad sam ga pozvao. A mislim da je to bio jedan kolega sa biciklističkog foruma, koji je iz Varaždina, i koji je došao gore na kontrolnu tačku da nas poseti (i ja sam malo popričao s njim, opisao mi je deonicu do Varaždina). Bilo bi super da me je čuo kad sam ga pozvao, da je stao, i da mi je pozajmio neki svoj powerbank, tu odmah, ako ima, ili nakon što navratimo do njegove kuće u Varaždinu...
Ovako ništa... baterija na 40%, telefon mi treba za navigaciju, nemam čime da ga dopunim, još nije ni ponoć, a sledeći susret sa Kornelom biće tek sutradan u kasnim popodnevnim satima. Vozio sam i razmišljao o mogućim rešenjima:
- Možda da u Karlovcu kupim powerbank, ako uopšte stignem do tog grada.
- Možda da pozovem Kornela i da mu kažem da nekom od kolega da moj powerbank koji je kod njega u kombiju, pa da mi ga on donese. Ali onda bih morao da stanem i čekam satima, jer svi su oni (pretpostavljao sam) ostali gore u Sv. Martinu na Muri da spavaju.
- Možda ujutro, kad svane, da pitam negde u nekoj radnji, kafiću, kući... pojma nemam gde, da ubacim telefon u neku utičnicu na punjenje... ali nisam imao ni punjač, i on je kod Kornela, već samo kabl, pa bih eto morao da tražim da se poslužim i nečijim punjačem...
Naravno, pogasio sam sve na telefonu, ostavio uključenu samo lokaciju i aplikaciju OsmAnd, koja radi bez interneta, i u kojoj imam ubačenu rutu breveta i skinutu mapu Hrvatske. Svetlo ekrana na minimumu, pošto je noć (a brinuo sam kako će biti kad svane i kad budem morao da pojačam to svetlo), ekran telefona isključen i samo povremeno ga uključim da bih proverio da li sam na ruti i da li uskoro ima nekih skretanja.
I, za divno čudo, u takvom štedljivom modu, % napunjenosti baterije vrlo sporo se smanjivao tokom noći, pa mi je malo laknulo i počeo sam da verujem da možda mogu čak nekako i da doguram do Kornela i sledeće bag-drop tačke, gde me čeka moj zlatni powerbank, s kojim mogu 2 puta da napunim telefon.
Kažu, nikad čovek ne zna zašto je nešto dobro, nešto što možda u prvom trenutku ne izgleda tako. Primer koji ide u prilog tome je i ovo: Uključio sam na startu breveta aplikaciju "Ride with GPS", koja je trebalo da mi snimi celu vožnju, pa bih na kraju breveta imao određene podatke (kilometraža, elevacija, ukupno vreme, efektivno vreme vožnje, prosečna brzina itd.). Međutim, kad sam nakon stotinak km od Iloka proverio aplikaciju, video sam da je zasrala i izvlačila neke prave linije, pa sam je ljutito isključio (po običaju Strava, ili sad RWGPS, zabaguju mi baš na važnim vožnjama, kao što su bile hiljadarka i PBP 2019. ili sad ovaj 4CC). Da je normalno radila i "jela" mi bateriju telefona, % napunjenosti sada bi bio znatno niži, a ja u još većem problemu. Ovako, činilo se da ću se nekako izvući...
Prolazim Varaždin, približavam se Zagrebu, obilazim ga, prolazim kroz Sesvete, ruta stalno ide nešto na cik-cak, pa često palim ekran. I u svom tom zamajavanju s telefonom i rutom, zaboravio sam da imam kontrolnu tačku na 420. kilometru. Kad sam se setio, bio sam već na oko 423 km. Šta ću, okrenem se i pratim rutu u kontra smeru. Nakon par kilometara nailazim na benzinsku pumpu, vidim zatvorena i setim se da je Kornel rekao da kad je pumpa zatvorena (a imali smo više kontrolnih tačaka na benzinskim), onda treba samo da napravimo fotografiju: ili selfi sa pumpom, ili da se vide bicikl i pumpa...
Digresija: Kasnije tokom dana, kada sam pogledao svoj karton, video sam da sam zapravo fotografisao pogrešnu pumpu, ova moja bila je "Petrol", a trebalo je da uslikam neku drugu. Zabrinuo sam se da li će mi Kornel priznati tu kontrolnu tačku (ako ne prizna, propada ceo brevet), pa sam mu se, kad smo se popodne videli, zakleo u decu da sam prošao rutom kroz Sesvete, nisam skrenuo sa nje nigde (a ruta je valjda i najkraći put prema Karlovcu), a on je rekao da je video (na sajtu za praćenje) da sam prošao i da nema problema...
Svanulo je, prolazim kroz razna sela, prelazim neke uspone, kad je počelo radno vreme navraćam u jedan seoski dućan i kupujem hranu za nastupajući dan: hleb, jogurt, sir za mazanje, topljeni sir (tzv. Zdenka), Koktu i pojma nemam šta još, zaboravio sam (sigurno i nešto slatko i slano)... Doručkujem na brzaka, pa nastavljam.
U 7:04 proveravam kilometražu: za tačno 24 sata od starta, prešao sam 503 km, što i nije nešto, s obzirom na to da smo prvih 350 km, a dobar deo i kasnije, vozili po ravnici. Imao sam i bolje rezultate od ovoga na 24 časa, recimo 566 km prošle godine na 600 km brevetu. Ali tada sam imao samo oko 90 minuta ukupnog stajanja, a sad se nakupilo oko 4 sata.
Prolazim Karlovac, pa se čekiram na INA benzinskoj pumpi u mestu Duga Resa.
I onda kreću usponi, Gorski Kotar, je l' te. Meni potpuno nepoznat kraj. Znam ga jedino po seriji "Kapelski kresovi": Dimnjačar, Jastreb, Kritičar, onaj profesor, 'talijani okupatori, put "Lujzijana", Delnice itd.
Usponi, vrućina, usponi, vrućina... treba biti oprezan i ne ostati bez vode, naročito mi koji ne poznajemo teren, a ne smemo da držimo uključen telefon sa mapom da bismo videli da li uskoro nailazimo na neko selo ili ne. Subota je, motorciklisti piče prema Rijeci, prema moru, baš ih ima mnogo...
Pravim jednu veću pauzu, od 20-ak minuta da bih očistio i podmazao lanac na biciklu, jeo 'lebac i dokrajčio čajnu "Zlatiborac", koju vučem još iz Bačke Palanke. I tada jedini put tokom breveta skidam patike (i čarape). Znači kasnije, sve do cilja, nisam više nikad skinuo patike, čak ni dok sam spavao (osim u Istri, ali samo na par sekundi, kad sam tokom noći navlačio/skidao nogavice).
Dok pauziram, pretiče me Marko (opet sam ga usput prošao negde, a nisam ga video), pita me kako sam, kako rame... Preticali smo jedan drugoga još par puta narednih dana (dok jedan od nas dvojice spava), ali više se nismo videli, sve do večere na cilju, u Molunatu.
Tu u Gorskom Kotaru trošim svoja 4-5 gela koja sam poneo iz Grčke. Pa kad ću ako neću sad, sad su teške muke... Jesu skupi ti gelovi, ali i pomažu, što jes'-jes'.
Prolazim Delnice, grad(ić) na najvećoj nadmorskoj visini u Hrvatskoj, kako piše na jednoj tabli kraj puta. Zovem Kornela i pitam ga da li će možda biti malo ranije na bag-drop tački, jer smo po programu imali svakodnevni termin od 18h do 24h za korišćenje te pogodnosti da možemo nešto od svojih stvari da uzmemo ili ostavimo u njegovom kombiju. Jedva ga čujem od buke, ali kapiram da će biti tamo. Ipak stajem da jedem, da bih izgubio nešto vremena, da ne bih stigao prerano.
Sledi veliki spust i oko 17h nailazim na Kornela i njegov kombi. Dok menjam dres, uzimam powerbank (konačno sam ga se dokopao) i nove baterije, eto ga i Tibor. Baš me iznenadio, mislio sam da je dosta zaostao, ali izgleda da ni on nije spavao celu noć. I on menja dres, uzima-ostavlja neke svoje stvarčice i krećemo dalje zajedno. Super, mislio sam... zajedno ćemo u Istru. Ali ne, on je već rezervisao sobu u mestu Matulji, pa smo se nakon čekiranja na INA benzinskoj u tom mestu razdvojili... Inače, on mi je tu pomogao, znao je da treba da se spustimo niže do te kontrolne tačke (pumpe), pa da se ponovo vratimo gore u Matulje i nastavimo dalje po ruti. Kornel je to verovatno rekao na sastanku, veče pre starta, ali za mene bilo je previše informacija na tom brifingu, previše podataka, imena mesta koja mi ništa ne znače itd, tako da sam istog momenta sve zaboravio. Mislio sam "imam rutu, sledim rutu, pazim na kontrolne tačke i nema tu šta..." Ali eto, samo zahvaljujući Tiboru, nisam ponovo zabrljao, kao u Sesvetama.
Pošto je i narednog dana Kornelov bag-drop servis trebalo da ima "radno vreme" 18-24h, nisam bio rad sutradan ponovo da ga zezam (da malo ranije otvori "šalter"), jer sam mislio da ću opet stići pre 18h do njega, pa sam iz svog boksa uzeo 2 kompleta baterija za rasvetu (znači 6 komada onih debelih), tako da narednog dana ne bih ni morao da koristim bag-drop uslugu. Mislio sam da jedan komplet sakrijem usput, negde u nekom grmlju na ulasku u Istru i da ga pokupim u povratku. Ali mrzelo me, pa sam tako, kao mazga, tih 6 baterija (koje su teške možda oko 1 kg) prošetao po brdovitoj Istri: tamo, pa 'vamo, ukupno više od 200 km... A nijedan komplet, od ta dva nova, zapravo nije mi ni bio potreban, jer je ispostavilo da sa 3 debele baterije, tj. jednim kompletom, mogu da izguram 2 noći, a tek polovinom treće noći svetlo mi oslabi, pa nije loše da se zamene baterije (u nuždi, mogle bi i tu treću noć da izguraju). Ali, eto... tako je to kad na vožnju kreneš sa neisprobanim novitetima.
Znači Tibor odlazi na spavanje, a ja nastavljam dalje. Ove godine ne ide se (zbog radova na putu) u Istru preko čuvene planine Učka, a baš sam želeo da se uhvatim u koštac s njom i proverim da li je ta Učka baš tolika kUčka, strah i trepet za bicikliste... Ide se zaobilaznim putem: nešto manje uspona, ali 25 km viška (ukupno, u oba smera).
Navraćam u jednu kuću, razgovaram sa domaćinom koji je u gipsu, igrao čovek fudbal prvi put nakon 20 godina, pa polomio nogu. Negova majka puni mi zalihe vode, dok ja s njim pričam desetak minuta, o svemu i svačemu, onako kao da smo stari znanci... Pozdravljam ih, zakazujem im ponovni susret za sledeću godinu u isto vreme (da, već sam siguran da ovaj brevet želim da vozim svake godine) i odlazim u noć...
Put je u prilično lošem stanju, na spustovima moram da kočim više nego što bih da je dan. Divljina, zveri pretrčavaju put ili šuškaju negde sa strane u grmlju. Pomislio sam da, ako niko ne zna gde je tačno predeo za koji se može reći da je "na kraju sveta", onda makar Hrvati mogu biti sigurni da je ovaj severni deo Istre "na kraju Hrvatske": tako blizu civilizacije, a takva divlja divljina.
Pošto sam se predveče dokopao svog powerbank-a, i pošto mi je plan bio da na drugoj glavnoj kontrolnoj tački, Savudrija - najzapadnije mesto u Hrvatskoj, konačno napravim pauzu, gde bi se, dok ja spavam, dopunili i telefon i taj powebank, tokom vožnje po Istri uključio sam internet, slušao Naxi radio (ex-YU muzika), češće palio ekran na telefonu... U Savudriji je kontrola bila na recepciji jednog kampinga, pa sam nameravao kod njih da prenoćim, u nekoj kamp kućici ili šta već imaju...
Na sajtu Blackblox vidim da je Marko negde ispred mene, a da se Ares vraća iz Savudrije i da ćemo se uskoro sresti. I sreli smo se usred te divljine, u mrklom mraku, pričali 15-20 minuta o raznim stvarima: njegovom učešću na RAAM-u, ishrani... Reče da je imao problema sa stomakom, pa je zato usporio, napravio pauzu (inače prvog dana ni brzi voz mu nije bio ravan). Interesantan čovek taj Ares, osim toga što je jedan od najboljih ultrabiciklista u Hrvatskoj (možda i najbolji?), a i šire... Pitao sam ga zašto ne vozi TCR trku, jer bi 'ladno mogao i da pobedi na njoj, a on mi reče da mu se ne vozi kroz neke "indijanske" države. Verovatno da me ne uvredi, nije baš imenovao Srbiju, već neke druge zemlje, a ja sam pokušao da ga razuverim, da nije opasno voziti kroz njih. Sad, da li sam uspeo tako na brzinu... ne verujem.
Zanimljivost: u jednom momentu put ulazi na teritoriju države Slovenije. Postoji ogromna gvozdena kapija na ulazu, put je u nastavku ograđen sa obe strane visokom žičanom ogradom, nakon par stotina metara dolazi se do graničnog prelaza i, ko hoće, može da skrene ka njemu i da uđe u "Deželu", a ja sledim rutu i nastavljam istim putem, koji savija ulevo i, opet nakon par stotina metara, vraća se u Hrvatsku (opet kroz ogromnu gvozdenu kapiju). Znači Slovenci bi teoretski mogli u svakom trenutku da zatvore te dve kapije, praktično da preseku put i onemoguće protok saobraćaja kroz taj deo severne Istre.
Završavam sa penjanjem, počinje spust. Vidim dole sve crno i, onako brljiv od nespavanja, zaključim da je to more. Poneko svetlo u tom crnilu - mislim to su ribarski brodovi. Neko mesto dole, neka varoš, pa valjda je to ta Savudrija... Znači stigao sam, sad ću konačno da spavam, vozio sam bez prekida dva dana i jednu celu noć, ovo mi je već druga noć u sedlu...
Spust je strašan (u šta ću se uveriti i u povratku, kada će mi to biti uspon) i moram mnogo da kočim, pa shvatam da su mi kočnice već prosvirale, trebalo je pre breveta da zamenim pločice (pakne), a možda i rotore (diskove). Spuštam se konačno dole, ali mora ni od korova... Proveravam kilometražu: pa da, ima još 40-ak km do Savudrije. Ovo ovde je Buzet. Prohladno je, stavljam rukave i nogavice, pa nastavljam. Put je odličan, ravnica je, za divno čudo, što me potpuno iznenađuje, al' ne bunim se i pičim tri'es' na sat...
Nikako da stignem, nigde mora. Kakva je ova Istra, gde to more? Skrećem sa glavnog druma, pa preko nekih sela gore-dole, gore-dole... i eto ga Umag. Ali do Savudrije i toplog kreveta ima još ogromnih 7 km, koji nikako da prođu.
Ok, na kraju stižem u Savudriju, nešto posle 02h.
43 sata nakon starta.
Bez spavanja.
2 pauze od po pola sata (problemi sa powerbank-om), 2-3 pauze od po 20-ak minuta i mnoštvo kratkih, u trajanju od nekoliko do 5-10 minuta.
Nedelja, 20.6.2021.
Nalazim Kamp u Savudriji, lupam na vrata recepcije, izlazi mladić koji tu radi, za njim i čovek iz obezbeđenja.
- Dobro veče, evo karton...
- Molim?
- Karton za pečat.
- Izvinite, šta tačno želite?
- Pa pečat u karton, zar ovo nije "ček point"?
- Gospodine, možete li mi objasniti o čemu se tačno radi?
I ja mu tu sad kao objašnjavam da je svake godine kod njih na recepciji kontrolna tačka breveta, udaraju nam pečate u kartone, ovo-ono... Pre mene dvojica su već prošla, već do jutra će možda još 4-5 njih. Dečko poziva telefonom koleginicu (koja je valjda radila smenu pre njega), ona mu daje instrukcije, tako da dobijam taj drljavi pečat i pitam ga za spavanje, kad ono... neeemaaa... Kaže mi da nemaju ništa, mogu eventualno tu na klupici da prespavam, ali da mogu da pitam u drugim kampovima.
I ništa, krenem ja nazad ka Umagu u potrazi za krevetom. Nalazim neke kampove, međutim nikoga na recepciji, već je oko 02:30, a onda ulazim da pitam na recepciji jednog objekta (rečeno mi je posle da imaju i kamp i sobe), tražim bilo šta, samo da ima krevet, jedino da nije skupo, jer bih ostao samo 4-5 sati. Čovek gleda u one svoje knjige i kaže: "najjeftinije što imam staje sto trideset..."
"Uh, dobro je" - pomislim u tom trenutku, jer znam da 150 kuna je 20€.
"...sto trideset i jedan euro", reče.
- A ne, to mi je preskupo...
On krene da izusti nešto, kao da spusti malo cenu, ali ja sam ga prekinuo sa "i da je polovina od toga, opet mi je skupo".
(Marko je noćenje platio 600 kuna, reče u Molunatu na večeri)
[600 kuna = 80 €]
*
Vidim ja da nema ništa od spavanja, vratim se u Umag, makar da nađem nešto za klopu. Pitam neke momke za info, a oni mi kažu da je sve zatvoreno.
- Umag, turističko mesto, počelo leto, subota veče (ok već je nedelja)?
- Nema ništa sigurno - odgovaraju - jedino benzinska pumpa radi u ovo doba noći.
Zapričam se ja tu usput s njima, o svemu i svačemu (između ostalog dao sam im svoje objašnjenje o tome zašto Vučič dobija izbore u Srbiji), pa na kraju oni odoše da spavaju, a ja da se provozam po gradu i da proverim da li je stvarno baš sve zatvoreno. I jeste, bilo je, pa na kraju tražim i nalazim tu drljavu Crodux benzinsku pumpu. Međutim, nije bila toliko drljava, imali su u frižideru i hladne sendviče, tako da sam u nastavku breveta još par puta birao baš te Crodux pumpe za "šoping", mislio sam da jedino oni imaju 'ladne sendviče. Kasnije sam ih, ipak, i na jednoj INA pumpi, na izlazu iz Dubrovnika, našao u frižideru.
*
Smazao sam dva sendviča i šta ću jadan, krenem nazad (tj. nastavim brevet). Izgubio sam više od 2 sata, a nit' sam vozio, nit' sam spavao. Počinje polako da sviće, polu-dan, polu-noć. A ja sam pola čovek - pola zombi i tražim mesto gde bih na miru mogao da se ispružim i komiram se...
Vozim lagano i gledam usput napuštene kuće, nedovršene kuće u izgradnji (naredni dan je nedelja, pa kontam da se radnici neće pojaviti u rano jutro), bilo šta gde bih mogao da se ubacim i odspavam nekoliko sati.
Na 5-6 km od Umaga, na ulazu u jedno selo, nalazim zanimljivu livadicu i šumarak i odlučujem tamo da prilegnem. Odmotavam aluminijumsku foliju, prostirem je dole, obaram bicikl na levu stranu (nema retrovizora da mi pravi problem) [desna strana bicikla ne dolazi u obzir, sa te strane su lanac i menjači], ne skidam telefon sa držača i ne vadim novac i dokumenta iz torbice na ramu, ali odozgo preko torbice stavljam kacigu, pa zatim još neke stvari i na vrhu napolitanke i kroasan. Glava tu pored kacige, s nadom da ću uspeti da čujem ako neko pokuša da me pokrade dok spavam. Mrtav sam čovek. Već je svanulo, bilo je oko 5 sati, znači nisam oka sklopio 47 sati nakon buđenja u Iloku, dva dana ranije, a prepedalirao sam 784 kilometara, što mi postaje novi rekord u besprekidnoj vožnji, znači bez spavanja i dužih pauza (najduža oko 30-ak minuta).
Da mi je ova sad pamet, ostao bih u Savudriji i prespavao ili na tim klupicama u kampu, ili na plaži, na nekoj plastičnoj ležaljci. I već oko 6 sati nastavio bih vožnju. A ovako sam leg'o tek oko 5 i probudio se (sav slomljen od neudobnog spavanja) oko pola deset.
Negde u neko doba... ne noći, već jutra, usred spavanja, verovatno od šuškanja kesice kroasana, koji je bio na vrhu sekjuriti "piramide", zajedno sa napolitankama, probudim se. Otvorim oči i ugledam nekog raščupanog bradatog lika u narandžastoj majici (ili možda čizmama te boje, tako mi se sad nešto "javlja", nisam siguran šta je tačno od te dve stvari bilo narandžasto), nekog lokalnog seoskog klošara. Na Rasputina ili Vuka Draškovića taj lik je podsećao brljivog pospanog biciklistu. Izvinjavam mu se ako sam pogrešio u proceni, ali mislim da je pokušao da mi uzme kroasan, mada ne mogu 100% da budem siguran u to. Rekao je nešto u fazonu da je hteo da vidi da li sam dobro, a ja sam mu odgovorio "legao sam da odmorim, nisam spavao celu prošlu noć".
A smešno je to što sam mu pričao na grčkom jeziku. Eto, mozak se malo spetljao, mada je pogodio da sam negde u nekoj drugoj državi, u inostranstvu. Ali pogrešio je još nešto: nisam spavao 2 poslednje noći, ne samo jednu.
*
Dakle budim se oko 9:30 i dok sam, pre polaska, čistio i podmazivao lanac, zove me Kornel i pita me da li je sve OK, jer vidi na sajtu da se već satima ne krećem, pa da možda tracker nešto ne zeza (kao što je, na primer, Josipov zabagovao negde u Gorskom Kotaru). Ja mu odgovaram da je sve u redu i da upravo polazim. A u sebi mislim "pa, brate, i mi Cigani imamo dušu", što se ono kaže, "nakon 2 dana motanja, red je da i ja i moj tracker malo odmorimo". Pita me on još i da li idem prema Savudriji (spavao čovek i nije pratio moje noćno švrljanje po Umagu i okolini), ja odgovaram da ne, već se vraćam prema Buzetu.
Sinoć mi se put od Buzeta do Umaga i Savudrije strašno odužio, jer jedva sam čekao da stignem i legnem, a sad mi se, uprkos kontra vetru, isti taj put učinio znatno kraćim. Srećem usput najpre Dražena i Silvija (popričamo malo na brzaka), a zatim i Ivana i Josipa, koji idu ka Savudriji. Ivan me pitao kako mi je rame, da li me još boli, a ja mu odgovorio da ne boli više (ruka je ostala neupotrebljiva, ali bol jeste prestala), sada me boli kuk, zato što sam 4 i po sata spavao na tvrdom na istoj (levoj) strani.
Marko je, rekosmo već, takođe spavao negde u Savudriji ili Umagu, pre mene stigao, pre mene nastavio put ujutro (nisam ga više video do cilja), a Tibor je prošao putem prema Savudriji dok sam ja spavao tamo u žbunju, međutim pre nego što je okrenuo nazad, ja sam se probudio i nastavio vožnju.
*
Stižem u Buzet, svraćam u supermarket. Zamolio sam starije društvo u kafiću pored ulaza da mi pripaze bicikl i na tenane obavio jutarnju kupovinu (mada je već bilo podne). Svašta sam nakupovao, klopu za ceo dan, kao da me nakon Buzeta ne čeka strašan uspon uz koji treba da vučem svu tu hranu. Ali ja sam poznata mazga, ne marim mnogo za težinu bicikla i prtljaga...
A uspon na početku jeste bio opasan, pa sam kilometar-dva gurao bicikl uzbrdo. Nije da nisam mogao da vozim (makar i na cik-cak), nego sam računao da nije loše da malo odmorim mišiće koji se koriste dok se motaju pedale, jer se prilikom hodanja koriste neki drugi... A ionako između 5 km/h i 8 km/h ne postoji neka velika razlika.
Svratio sam u jednu kuću, uzeo vodu, popričao sa gazdaricom, kako je već red...
Sinoćni spust ka Buzetu izgleda da me je neopravdano preplašio, jer sam se iznenadio kako sam se brzo (i lako) popeo uz veliko brdo, odakle su tog dana kerefeke izvodili oni... kako rekoše da se zovu (i sa nekima od njih, onima koji su već aterirali, razmenio sam reč-dve, kad sam naišao na njihovo zborno mesto, dok sam gurao bajs uzbrdo)... zaboravio sam ime tog (nazovi) sporta. Ali to je onaj kao veliki zmaj, koji ima i sedište u kome čovek sedi, imaju motor (i "ventilator"), popnu se ljudi gore na brdo, pa onda "skoče" i onda tako s tim motornim zmajem lete, lete, lete...
*
Ulazim još jedanput, na kratko, na teritoriju Slovenije, prolazim kroz selo Brest, pa pored kuće fudbalera u gipsu (ne beše nikoga u dvorištu, inače bih opet svratio po vodu), a u jednom momentu sustiže me Tibor (uplaši me, nema mi retrovizora, pa ga nisam "usnimio" još izdaleka), ali nakon par minuta staje da bi pojeo nešto, i sledeći put vidimo se tek narednog dana.
Nakon što u Savudriji i Umagu, osim spavanja u krevetu, nije bilo ništa ni od punjenja powerbanka, koji se u međuvremenu ispraznio, ponovo sam se prebacio u štedljivi mod. Telefon jeste bio skoro pun, ali ko zna da li ću se naredne noći dokopati neke sobe sa strujom ili opet neću, tako da za svaki slučaj nema više slušanja Naxi radija i nema prečestog gledanja u mapu. A onome ko ne gleda prečesto u mapu, lako se desi da promaši skretanje kod mesta Zvoneće. I to baš na spustu. Pa posle mora bambadava da se penje nazad. Ali, na sreću, samo kilometar-dva. Dobro da mu se predeo učinio nepoznatim (ne seća se da je juče prošao tuda), pa je stao da proveri na telefonu.
*
Na spustu kroz divljinu na delu rute Zvoneće-Matulji, dodatno trošim svoje već prosvirale kočnice, pa sam u jednom momentu morao da napravim pauzu od 5-6 minuta, da bi se diskovi ohladili.
Konačno izlazim na magistralu, vozim prema Rijeci, zastajem kod stadiona Kantrida, koji je na vrlo neobičnoj lokaciji i odozgo sa puta pogled na teren je kao iz drona ili iz helikoptera. Treneri treba da se popnu gore i da posmatraju meč odozgo, jer mogu odlično da se vide formacije i kretanje fudbalera.
 |
| foto ne dočarava najbolje, uživo je utisak skroz drugačiji |
*
Negde posle Rijeke, sustiže me auto u kome je Josip, najmlađi učesnik ovog breveta, koji je odustao zbog problema sa kolenima. Vozi ga buduća supruga, a on mi kroz otvoren prozor želi sreću u nastavku breveta. Bilo mi je žao zbog njegovog odustajanja, hteo sam da svi stignemo na cilj.
*
Kao i obično, u kasno popodne i sumrak najlakše mi pada motanje, pa tako pičim prema Senju, ne baš brzinom svetlosti, ali skoro...
Stajem na jednoj benzinskoj pumpi da potražim vodu. Vidim neku česmu napolju, ali bila mi je sumnjivog izgleda, kontao sam da je možda služila da kamperi na njoj popunjavaju svoje zalihe. Pitam radnicu sa pumpe da li je voda sa te česme za piće ili nije, a ona će: "Ne znam, probaj..." Taj njen odgovor čuo je i vozač jednog auta, koji je tu u blizini dopumpavao svoje gume, pa smo zajedno ismevali tu njenu mudrost. Kao, da probam vodu sa te česme, pa ako mi ne bude ništa, to će značiti da je dobra za piće...
*
Benzinska stanica INA, sledeća kontrolna tačka. Dobijam pečat, kupujem nešto hrane i pića, pričam sa radnicima, koji upravo vrše smenu (22 sata je). Ovi koji su tek stigli na posao pričaju mi o Aresu koji je tu prošao tog jutra oko 04h ("samo" 18 sati pre mene), a ja ih uveravam da je on svojevrsni luĐak, koji je, između ostalog, vozio i RAAM trku od Pacifika do Atlantika itd.
*
Kad parkiram bajs da bih ušao u neku radnju ili benzinsku, u ovom slučaju, pošto nemam čime da zaključam svog dvotočkaša, kad stanem ja opustim sajle na menjačima, pa ako bi neko eventualno pokušao da skoči na bicikl i odveze ga, malo bi ga spetljalo i usporilo to iznenadno padanje lanca sa većih na manje "zupčanike" (i napred, i pozadi). Ali ko drugome jamu kopa...
Dok završavam ćaskanje sa radnikom pumpe, u tom trenutku on mi prepričava jutarnji razgovor sa Aresom i kako je on kupio neke napitke tu kod njih, ja sedam na bajs da bih krenuo, jedem kroasan koji držim u desnoj ruci, a samo levom držim upravljač. Nagazim pedale, lanac spadne... i ja, sa 0 km/h, preko bicikla padnem i udarim o asfalt baš levim kolenom, baš na mestu koje sam odrao prilikom pada u Osijeku.
"Aaaaahhhh...!!!" - počnem da kukam - "gde baš na to isto mesto..."
Onaj radnik pritrčava da mi pomogne da ustanem i komentariše: "nećeš ti daleko stići" (zna da motam već 3 dana uz minimalan odmor i spavanje). Ja stenjem i ne odgovaram mu... On ponavlja to isto da neću daleko stići, a ja mislim u sebi: "aj ne jedi govna kad ne znaš zašto sam pao... a pao sam zbog tebe, zamajavaš me tu, pa sam zaboravio na menjače..."
*
Zove me Kornel, kaže mi da sam upravo prošao kraj njega (današnja bag drop tačka), ali odgovaram mu da mi ništa ne treba i da pičim dalje.
*
Vođen iskustvom sa breveta Pariz-Brest-Pariz 2019, gde sam prvu i treću noć probdeo na biciklu, a samo drugu "spavao" (što na patosu, što u sedećem položaju, sa kacigom na stolu kao zamenom za jastuk), računao sam da, pošto sam na Istri dremnuo 4 i po sata, kao i prve, i tokom ove treće noći, mogu sasvim da preskočim spavanje. Osećao sam se odmorno i dobro (ako izuzmemo obnovu oderotine na kolenu), pa sam nastavio vožnju. Ivan mi je posle pričao da je na Blackblox sajtu video da su svi ostali da spavaju u Senju, samo smo nas dvojica vozili te noći (saborac Josip bio mu je u međuvremenu odustao), i da je pokušavao da me "ulovi".
Kornel mi je na večeri u Molunatu, na cilju, rekao da je ta deonica posle Senja vrlo lepa i da je šteta što sam je prošao po mraku. I zaista, nema naseljenih mesta, nema ničega, samo brda i more, i ostrva sa desne strane, sigurno je fino voziti tu po danu, ali sada kad razmislim, ja sam tokom celog breveta najviše uživao u vožnji upravo na tim usponima, u tih prvih sat-dva nakon Senja. Saobraćaj slab, skoro nikakav. Mesečina jaka, Mesec skoro pun. Vozim sporo, nema strujanja vazduha oko ušiju, dakle potpuna tišina. I onda još isključim svetla i vozim po mesečini... Pa onda, kad uđem u tunel, derem se, dozivam svoje...
Ali pitam se sad samo nešto: da je bio dan, sunčan i topao dan... sa kolikom zalihom vode bih ja krenuo na taj dugačak uspon, pošto nisam imao pojma kolika je to pustoš, bez igde ičega?
*
Lepo beše to uživanje, al' ne potraja celu noć. Oko 1-2 sata ujutro poče da mi se spava. Šta ću... kao i u Istri, počnem da osmatram okolinu, svraćam u selo Cesarica, pokušavam da nađem zgodno mesto za spavanje. Ne nalazim ništa, pa nastavljam dalje, jer vidim na mapi da uskoro stižem u Karlobag, pa računam da bih tamo mogao da se smestim negde na 2-3 sata. Mogao bih bilo gde pored druma da prilegnem, znam. I ne plašim se ljudi, ali plašim se zmija. Jer predeo je takav (kamenjar) da ih sigurno ima. Zato gledam da izbegnem spavanje "u prirodi".
Stižem u Karlobag, koji je mnogi manji nego što sam mislio da jeste, ali opet nadao sam se da ću uspeti da pronađem negde vodu, pre svega. A takođe i mesto za spavanje. Ideja mi je bila da nađem neki kafić i da legnem na njihove stolice (ako imaju i sunđere, super). Špartao sam Karlobagom gore-dole, gore-dole, ništa zgodno nisam našao, pa sam se ljutito vratio na magistralu i nastavio da vozim dalje prema jugu...
Posle nekoliko km, shvatim da sam zaboravio da dopunim zalihe vode, koje su mi već na izmaku. Vraćanje u Karlobag nije dolazilo u obzir, nastavljam i uskoro nailazim na jednan saobraćajni znak, obaveštenje da u narednih 17 km sledi velika serija krivina, pa kaže, kao, deonica je zahtevna za motorcikliste. Tu sam se malo uplašio, jer 17 km može da znači 45 minuta ili čak i jedan sat vožnje, ako ima uspona. Gledam mapu... auuu, stvarno ima gomila tih uvala, malih zaliva, a nigde sela. Nagrabusio sam. Pijem poslednje kapi vode i nadam se čudu...
*
Već se bliži jutro, pa kamioni raznosači robe polako počinju da se pojavljuju na magistrali. Odlučim da zaustavim jedan od njih. Čovek stane, a ja ga pitam da li ima nekog seoceta ili barem kuća u blizini. On reče da ima nekog sela, tu na 2 kilometra. Odmah da kažem da nije bilo 2, već 10 km. Poznato je koliko ljudi znaju da pogreše u proceni, kad ih pitaš o udaljenosti nečega, nije ovaj bio ni prvi, niti će biti poslednji. Teram dalje, međutim, pre tog sela, nailazim na jednu kuću pored puta. Onako, iz čista mira, jedna jedina kuća, sama. A napolju u avliji - baba. Šta je tražila u dvorištu u sred noći (bilo je oko 03h), pojma nemam, ali stao sam i pitao je da li ima neku česmu, da uzmem malo vode. I pošto ona nije kao iz topa odgovorila potvrdno, ja sam očajnički dodao "MOLIM VAS". Samo da se babac ne uplaši od mene, pomislio sam, pa da zbriše nazad u kuću.
- Ko će ovde da ti da česmu - reče.
To sigurno znači da nema vodovoda, mudro sam zaključio ja, a baba je rekla da sačekam, doneće mi vodu iz kuće. I eto je, vraća se, donosi petolitarski balon, koji nikad u životu nije oprala, smeo bih da se kladim. Ali koga sad briga za higijenu, kad se radi o preživljavanju... Držim flašu od Rosa vode, ona u nju presipa iz svog balona, a dok sipa, žali mi se kako nema dovoljno vode, tako da ja, iako mi flaša još nije bila sasvim puna, kažem kao "pa dobro, dosta mi je, ostavite i za vas". Ona odgovori da ima unutra u kući još dovoljno, napuni mi je celu, ali meni je ipak bilo neprijatno da joj tražim da mi napuni i ½ litarsku flašicu od Kokte... (na ovom brevetu ne koristim klasične biciklističke bidone)
Pitam je da li ima nekog sela u blizini (onih kamiondžijinih 2 km odavno je prošlo), ona reče da ima... ali ono, celo selo 2 kuće - kaže - Međutim, na 30 km odatle je Starigrad, veliko mesto.
*
Oprostim se od babe i nastavim dalje. Vodu smo rešili, imam ceo litar, ali spava mi se... Vozim dalje i nailazim na jednu uvalu koja ima i plažu, i restoran gore pored puta (restoran "Jure", koliko sad vidim na mapi). Na plaži ima i klupica, onih običnih, kao u parku, a tu su i plastične ležaljke. Već je počelo da sviće, ribari se već uzmuvali, rešim tu da stanem i odmorim dušu, pre nego što jutarnje Sunce izviri iza brda i kokne me u glavu... Hteo sam da spavam na plastičnoj ležaljci, ali onako hendikepiran, s neupotrebljivom desnom rukom, nisam uspeo da je oborim (naslon je bio podignut), pa sam legao na drvenu klupu. Pre nego što sam zaspao, ulovio sam pogled jednog radoznalog ribara, koji mi je poželeo dobro jutro, a ja sam mu odgovorio sa "laku noć" i okrenuo se na drugu stranu, tj. na jednu jedinu - levu.
Pasoš i pare kod mene ispod dresa, jedino je telefon ostao na biciklu, ali računao sam, pošto sad nema kroasana, mala je verovatnoća da me seoski klošar sa narandžastom majicom ili čizmama pronađe i ovde...
★
Ponedeljak, 21.6.2021.
Spavao sam ponovo oko 4 i po sata, probudio se oko 10h, očistio i podmazao lanac, pa natrag u sedlo... Ubrzo stižem u Starigrad, svraćam u prodavnicu, zatim menjam još 60€ za Kune (i sa "menjačem" ulazim u kratak razgovor), nastavljam, pa nailazim na Tibora. U stvari, pozvao me, dok sam prolazio pored jedne benzinske na kojoj je on zastao, a kada je video da imam nameru da stanem, rukom mi je dao znak da nastavim, isto kao što sam i ja njemu pola sata kasnije, kada sam napravio pauzu za jelo u hladu ispod jednog drveta, a on naišao. Mislili smo, pošto smo tu negde, da ćemo se još sretati tokom dana. Ali nismo, sledeći put videli smo se tek narednog dana kasno uveče.
Vozim prema Zadru, vidim na mapi da uskoro imam skretanje ulevo od 90°, ali iz nekog neobjašnjivog razloga zaboravljam na njega i produžavam pravo. Stajem na INA benzinskoj, kupujem ko zna šta, vraćam se ka biciklu i čujem zvoni mi telefon. Naravno, bio je to Kornel, on jedini na svetu zna moj hrvatski broj, kaže: "Na krivoj si cesti". Uh, super što je video na sajtu da nisam skrenuo kad je trebalo i obavestio me, jer bih ja nastavio pogrešnim putem. Koliko, ne znam, ali ovako, zahvaljujući njemu, napravio sam svega 2 km viška.
Vraćam se i skrećem prema Benkovcu. Nailaze sela sa neobičnim imenima, tipa Islam Latinski ili Islam Grčki. A inače mi je velika zanimacija tokom ovog breveta bilo posmatranje tabli sa imenima sela.
Prilično pust kraj i ne baš mnogo lepi predeli.
20-ak km pre Benkovca "fijuuuu...". Uplašila me ta "eksplozija" zadnje unutrašnje gume, na jednom usponu. Ali, na sreću, odmah tu u blizini gde je prosvirala, bilo je veliko drvo, pa sam makar imao hladovinu dok sam je menjao.
Da mi se ovakav gumni defekt dogodio prvog ili drugog dana breveta, nema teorije da bih, koristeći samo levu ruku, uspeo da obavim sve potrebne radove (skidanje točka, pa gume, zamena unutrašnje, vraćanje gume i točka, pumpanje), za treći dan nisam siguran, ali danas, četvrtog dana breveta, moja desna ruka bila je delimično upotrebljiva, pa je postojala dobra šansa da se izvučem iz ove nezgode.
Skidanje spoljašnje gume zadalo mi je mnogo muke. Najgore je bilo kad zapnem, a onda plastična polugica sklizne. To bi mi izazivalo velike bolove u desnom ramenu.
No, skinuo sam je nekako, prebacio je u rezervu (nemam sad vremena da je opipavam, proveravam da nešto nije ostalo u njoj), a stavio novu i unutrašnju, i spoljašnju. I to sam uradio bez većih problema. Međutim, sad je trebalo pumpati, a to neće ići lako. Zovem Kornela, on nam je kao tata na ovom brevetu, i pitam ga da li mi se neko od kolega možda približava. Ako je tako, da sačekam da naiđe i uvalim mu pumpu u ruke, da mi napumpa zadnju gumu.
(mogao sam na Blackblox-u i sÀm da vidim gde se nalaze ostali, ali u tom trenutku odgovaralo mi je da se, makar na kratko, isplačem na nečijem ramenu)
"Ne" - odgovara Kornel - "svi su ispred tebe".
Super... Znači svi su me prestigli dok sam spavao tamo na onoj plaži i sad moram sam da pumpam.
Ništa, zavrnem rukave, što se ono kaže, pa na posao. Namestio sam pumpu tako nekako da kad guram, ne radim to samo rukom, nego i desnom butinom... ma guram celim telom, zapravo. I išlo je to dosta dobro, mnogo bolje nego što sam očekivao, lakše nego ono skidanje gume sa felne. Jedino što mi se desio peh: kad sam već završio sa pumpanjem i odvrtao crevo, sa njim zajedno izašao je ceo ventil... SREĆA moja da sam imao kod sebe onaj mali ključ za zatezanje ventila, inače ne znam šta bi bilo (*). A imam ga tek od pre dvadesetak dana (nikad pre u životu), poklonili mi ga u jednoj radnji u Trikali (u Grčkoj), kad sam kupovao nastavak za ventil (pošto mi je na jednoj gumi prekratak, a felne su mi "duboke" 30mm). Kažem da ne znam šta bi bilo, jer za 65 minuta, koliko sam izgubio za zamenu gume (u normalnim okolnostima završio bih posao za 15-20 minuta) NIKO nije prošao putem. Auto, kamion, autobus, traktor, motorcikl... ma niko živ.
(*) To sam mislio u tom trenutku, pa sam tako i napisao kad sam pisao ovaj tekst (odmah nakon povratka kući), ali stvari, ne bi ništa bilo, samo bih morao ponovo da menjam gumu i stavim drugu rezervnu.
Znači repriza pumpanja, pakovanje razbacanih stvari, pa put pod točkove.
Prolazim Benkovac, vozim kroz predele koji mi se baš i ne dopadaju, da budem iskren, i jedva čekam ponovo da izađem na morsku obalu. I usred te "nedođije" odjednom nailazim na mesto prepuno turista, Skradin. Ja jesam 25 godina živeo u SFRJ, ali mi je ime ovog gradića zvučalo potpuno nepoznato, moram priznati. Nikad čuo. A prelep je predeo. Mislio sam da je to tu neko jezero u koje se uliva reka Krka, ali sad na mapi vidim da nije jezero, već se more, u stvari, zavuklo duboko u kopno. I dok sam u odlasku, sa uspona, uživao posmatrajući Skradin i zeleno-plavo "jezero", pomislio sam da, eto, ipak je vredelo motati pedale ceo dan. Ovo je bilo baš prijatno iznenađenje.
*
Stajem da u jednoj kući zatražim vodu, pojavljuje se starica, vodi me do česme i dok ja točim, pita me kako sam. Tu sam se malo posramio, jer trebalo je ja nju da pitam kako je ona... Ekspresno sam ispravio grešku, a ona će "eto... ostarila sam". Pitam je koliko ima godina (znam da su starijim osobama omiljene teme za razgovor godine i zdravlje), a ona će "šezdeset osam". Ja je posmatram onako... procenjujem kako izgleda za te godine, ali ona se ispravlja "ne, ne... osamdeset šest". Pitam je da li ima još nekoga tu ili živi sama. Ona mi priča nešto drugo, ali se vraća na moje pitanje (ipak ga je čula) i kaže... šta beše, zaboravio sam... valjda da ima nekoga, nije sama. I ništa, dok skačem na bajs, zahvaljujem joj i kažem "vidimo se sledeće godine", a onda se brzo korigujem sa "vidimo se za 10 godina", na šta će ona: "ali ne znam da li ću ja žiiiviit..."
*
Sledeća kontrolna tačka je u mestu Dugopolje, ali nikako da stignem do nje. Sporo napredujem, ima mnogo uspona. Sunce koje je celo popodne bilo u nekoj kao izmaglici, polako zalazi, pada mrak. Ipak, nekako sam se dovukao do tog Dugopolja i našao hotel Katarina, ali on ne radi, zatvoren.
Zovem Kornela, kažem mu "Ovaj hotel u Dugopolju zatvoren, šta da radim, samo da ga fotografišem?"
On odgovara "Pa da, tako sam vam i rekao na brifingu u Iloku".
Jeste, kad bih se ja sećao šta je sve rečeno tada tamo...
Ali, pre nego što smo završili razgovor, kaže meni Kornel: "Slušaj, sustići ćeš sad uskoro Tibora. Ima velikih problema i hoće da odustane, sad na samo 300 km od cilja. Ohrabri ga malo, a ja ga čekam ispred Makarske da mu dam još jedne gaće".
"Ma nema problema" - odgovaram - "kakvo odustajanje, ja ću ga vući do cilja".
"Slikam" hotel Katarina, pa nastavljam prema Makarskoj. Ima oko 70 km do nje. Vozim, vozim, ali Tibora ni od korova... Na jednom mestu zastanem da bih uradio nešto (ne sećam se sad šta tačno), kad eto njega, sustiže me. Znači, prošao sam ga negde usput, a nisam ga video. Nastavljamo zajedno. Kaže zvali ga sa posla iz Budimpešte, ali neće odustati, voziće do kraja. Jedino ga dupe zajebava...
27 km pre Makarske nailazimo na Kornela i njegov kombi. Poslednja bag drop tačka na brevetu, 220 km pre cilja u Molunatu. Dok uzimamo-ostavljamo neke svoje stvarčice (ja se, pre svega, oslobađam debelih baterija), dajem Kornelu da mi, dok smo tu, tih desetak minuta, u kombiju malkice dopuni powerbank, za svaki slučaj. Imao sam još oko 25% baterije na telefonu, ali nije mi trebalo ni toliko, jer put do Molunata nije komplikovan, treba se samo držati Jadranske magistrale.
Tibor oblači još jedan donji deo dresa, tj. gaće.
Ponoć je već prošla, pitam Kornela šta je s ostalima. On kaže da svi već spavaju. Pa da, stigli ranije, našli smeštaj i sad su u krevetu, a ti se, Mićo, ponovo grči u nekom žbunju...
Pitam Tibora šta ćemo mi, da li da tražimo sobu ili da spavamo negde napolju. On kaže "OK". (pa šta od te dve stvari?)
Ni ja ne govorim engleski kao Novak Đoković, ali njegov je baš slab i prilično teško se sporazumevamo. Olakšavajuća okolnost je da ni njemu, ni meni, engleski nije prvi strani jezik. On bolje poznaje nemački, a ja italijanski. Kornel, kome je mađarski maternji jezik, pomaže nam u komunikaciji i mi se tu dogovorimo (tj. ja predlažem, a Tibor se svim slaže) da je glupo da u ovo doba noći tražimo smeštaj, već nam je pametnije da najpre odpedaliramo do Makarske tih 27 km koliko ima, nađemo nešto fino za jelo, pa onda neko zgodno mesto za spavanje. Moj predlog bio je - neki kafić pored mora, stolice sa sunđerima, bla, bla...
*
Spuštamo se prema Makarskoj, noć je i propuštamo uživanje u pogledu od kog danju sigurno zastaje dah. Svraćamo na Crodux benzinsku pumpu, cepamo 'ladne sendviče, pa nalazimo INA benzinsku, koja nam je kontrolna tačka. Pošto noću ne radi, slikamo je. Ja tu shvatam da mi zapravo nećemo ulaziti u Makarsku, već ćemo je proći odozgo, tako da pada u vodu moj genijalni plan o spavanju na mekanim sunđerima stolica nekog kafića na obali mora...
Kud ćemo, šta ćemo... vidimo tu, pored te INA pumpe, neko nisko drveće, pa kao ajde zavući ćemo se ispod krošnje i tu ćemo prenoćiti.
Dok smo se raspremali, nailazi policijski auto. "Šta radite tu?", pitaju. Ja im prilazim i u 3-4 rečenice objašnjavam situaciju. Oni kažu "ok, ali da odete pre 6 sati, kada se otvara benzinska".
Tibor podešava alarm na telefonu da nas probudi u 5:45. Sada je 2:45.
Nisam mogao odmah da zaspim, mučio sam se petnaestak minuta.
★
Utorak, 22.06.2021.
U neko gluvo doba noći, valjda je bilo oko 4h, probudi nas nešto. Ko li to pravi galamu? Pa ovi naši, kolege brevetaši. Naspavali se, krenuli dalje i svratili da se čekiraju na toj (INA) kontrolnoj tački. Ja se razderem, dozovem ih. Zezamo se malo, smejemo se, oni nas slikaju u tom žbunju. U tom trenutku, da sam se samo ja pitao, vrlo rado bih nastavio sa njima, ali ne bi bilo u redu da izigravam zapovednika i Tiboru naređujem pokret, možda čovek hoće još da spava, a da samostalno odem s kolegama nije dolazilo u obzir, jer obećao sam da ga ne ostavljam do cilja. Tako da nastavljamo da spavamo još sat i nešto...
Budimo se ranije, pre nego što je Tiborov alarm zazvečao, skupljamo stvari. Tibor me još dok smo "cepali" sendviče u Croduxu pitao da li imam ulje za lanac, jer ga nije podmazivao još od starta i sasvim se osušio. Odgovorio sam da imam (ja čistio i pomazivao već 5 puta), ali kad sam pokušao da pronađem bočice, nisam uspeo, pa sam pomislio da sam ih verovatno greškom prethodno veče ostavio u svom boksu kod Kornela. Ali ne, odmah da kažem da sam ih zapravo zaboravio na onoj plažici, na kojoj sam spavao prošlog jutra. Bočice (odmašćivač i ulje) bele, kamenčići na plaži beli, ja brljiv, ne vidim ni belu mačku, i eto štete... ostaše tamo.
Nastavljamo dakle vožnju s prljavim lancima i u prljavim gaćama (on u duplim), svraćamo u supermarket, gde najpre ja odlazim u šoping. Kupujem brdo hrane, a kad se vratim s punim kesama, Tibor mi traži da mu pokažem šta sam sve uzeo, valjda da bi dobio ideje za svoju kupovinu. On uzima 50% manje stvari, ali ipak, kasnije se ispostavilo, ja sam brže smazao sve to moje, nego on svoje. Sad, da li ja previše jedem tokom vožnje ili on jede premalo, ko će ga znati. Ja jesam stalno gladan, priznajem, apetit mi je dobar dok vozim, ali mislim i da on premalo jede i pije (da, i tečnost "trošim" mnogo više od njega).
*
Od mesta na kom smo spavali, pa do cilja u Molunatu, imali smo samo 193 km, a do isteka vremenskog limita breveta celih 19 sati, tako da smo bili mirni, iako danas imamo vetar u facu... A kod Ploča, na ušću Neretve u more, baš je bio jak.
Više i ne gledam u telefon, jednostavno je, samo treba da se držimo magistrale sve do skretanja za Molunat, a to će biti 20 km pre kraja našeg puta, tamo negde kod aerodroma Čilipi.
Usput sustižemo jednog biciklistu. Iz Imotskog je, ali živi u Švajcarskoj. Tera neki električni bajs od 5 'iljada evra... Pričali smo (ja, Tibor nije) sa njim desetak minuta.
Vozimo dakle po magistrali, prelazmo Neretvu, vetar poludeo, ja stajem da namažem ruke i noge kremom (tek drugi put, prvi je bio u Gorskom Kotaru), jer upekla Zvezda opasno. Tibor produžava, ali ubrzo ga sustižem, jer staje na jednom parkingu da pravi fotografije.
I dok on posmatra prirodne lepote Hrvatske, ja posmatram lubenice, koje je na tom parkingu prodavao neki lik. Prilazim prodavcu i pitam ga da li može jednu lubenicu da iseče na pola, jer su prevelike, ne možemo toliko da pojedemo. On kaže da ne može, nema najlon, tj. foliju (da bi pokrio onu polovinu koja bi mu ostala), a nema ni nož. Ali, kaže, tu na magistrali, malo dalje od njega, jedan drugi prodavac verovatno prodaje lubenice na kriške...
I tu me je osvojio, "kupio" svojim poštenjem.
"Ne" - kažem - "uzeću celu lubenicu, nema veze".
(iako su prilično skupe [8 kuna kilo], još je jun mesec)
I filozofiram mu ja sad kako je veoma fer i kako bi većina drugih prodavaca gledala samo svoj interes, baš bi ih bilo briga i za mene, i za ostale prodavce lubenica. On, onako naivno, objašnjava mi da je tek odnedavno počeo da prodaje na magistrali, još nema nož... Ja mu ponovo objašnjavam da nije baš "normalno" to što je bio spreman da se odrekne zarade, a u korist drugog prodavca (koga možda i ne poznaje), ali i on ponavlja svoju istu priču, kao da ne kapira poentu... Dobri ljudi i ne znaju da su dobri, njima je normalno to da budu dobri.
Kupujem dakle celu lubenicu, bila je teška oko 9,5 kg (i koštala više od 10€), i nakon što nas je "dobrica" naterao da se što više udaljimo od njegove radnje (da se mušice ne bi sakupljale oko prosutog soka), sečem je na pola svojim crvenim kineskim nožićem. Pa posle, koliko mogu, njime iskopavam komade iz sredine. Od svoje polovine pojeo sam možda tek nešto više od 50%, dok Tibor od svoje nije pojeo ni 30%. Jeste da i inače slabo jede, ali sada je dodatno izgubio apetit, jer kada je stao da slika prirodu (dolinu Neretve), skinuo je rukavice i stavio ih negde na bajs, pa posle nikako nije mogao da nađe jednu. Vetar ju je, očigledno, oduvao u provaliju... I kako sad da jede lubenicu, a platio je rukavice 50€? Posle smo se na večeri u Molunatu šalili, kao ostala mu jedna, znači šteta je samo 25€. Neka ponovo kupi iste takve, a ovu sa breveta neka čuva za uspomenu, kao neku relikviju.
I treba da je čuva, jer će mu ovaj brevet zauzimati značajno mesto u karijeri, pravi podvig: najduži koji je prethodno vozio bio je 600 km. Ja sam, na primer, pre ovog vozio 1200 i dva puta po 1000, a on sa 600 km skače pravo na 1500...
*
A te nedovršene polovine lubenice, zafrljačili smo dole u provaliju. Ja sam tražio od Tibora da me snima dok bacam svoju.
*
Bio je neraspoložen neko vreme, zbog te drljave rukavice.
*
Ulazimo u Bosnu, kod Neuma, pa se vraćamo u Hrvatsku.
Bočni vetar duva, samo gvozdena ograda deli nas od provalije, Tibor vozi previše desno, pa ga u jednom momentu pretičem i pokazujem mu koliko daleko treba da vozi od ograde i govorim mu da ne treba da ga bude briga ako nam vozači trube... Bolje oni da nam trube nego da nam limena glazba svira "Posmrtni marš".
Da, ja sam uglavnom vozio negde 10-20 metara iza njega, pratio sam ga kao neko obezbeđenje. Jer ako bih bio napred, ne bih znao da li držim odgovarajući tempo ili vozim prebrzo. On ga je onako, da kažem... malo "utupio". Na nekim deonicama pokušao sam da ga "vučem", rekao sam mu da ću voziti konstantnom brzinom, a on neka se zalepi pozadi iza mene što bliže i samo neka dobro pazi. Ali bilo mu je opet prebrzo. Pa smo usporili, pa smo batalili...
On mi je rekao da ja slobodno nastavim dalje sam, da ne moram da ga čekam, na šta sam mu ja odgovorio "ne, ne, napravili smo sinoć plan i idemo zajedno do cilja". On se samo osmehnuo krajičkom usana.
*
Približavamo se Dubrovniku, vrućina je, ponestaje nam vode, pa svraćamo u jednu kuću, gde nas jedan mladić vodi do česme. Ja inače koristim fazon da kad negde uzmem vodu kažem na kraju domaćinu/domaćici "hvala vam, spasili ste mi život". Iako uglavnom i nije baš tako (ali ponekad vala i jeste), obično se "spasioci" osmehnu, drago im je da su učinili dobro delo.
*
Stižemo do Dubrovnika, vrlo značajnog grada u mom životu (ali to je sad jedna druga i duga priča), pa pošto ga mnogo volim, skidam telefon sa držača da s njim pravim fotografije, a ne sa akcionom kamericom, koju nosim u džepčiću dresa i sa kojom sam do sada tokom breveta slikao.
I tako... polako prolazimo i taj Đubrovnik, kako sam nekad davno u šali znao da ga nazovem, i opet vozimo metar od provalije, pa se trudim da ne gledam previše u desnu stranu.
Nakon spusta, svraćamo poslednji put na benzinsku (INA), kupujemo 'ladne sendviče, kroasane, nešto za piće... Dok sam napolju čekao Tibora, stvorila se tu neka žena, malo... onako luda, da kažemo, za...avala me nešto, zapitkivala me, pa sam jedva dočekao da se Tibor vrati i da skočim u sedlo i oslobodim se daveža.
*
Konačno silazimo sa magistrale, još samo 20 kilometara i nema više, kraj. Jedini problem je to što od tih 20 poslednjih km, pre velikog spusta, imamo 10 km teških uspona...
Tibor ima problema. Na strmijim deonicama silazi i gura bicikl uzbrdo. Ja mu savetujem da proba da vozi uspone stojeći. On pokuša, pa odustane. Kaže da mu je teško, ne može... Stvarno se muči, stenje, skoro da plače. Ajde što ga dupe zajebava, ali - kaže - sad mu i ruke klizaju sa upravljača, jer vozi bez rukavica. Ja skinem svoje i pružam mu ih. On se nećka, ali ubedim ga da meni ne znače mnogo, pošto imam sunđere na rogovima (mada mi bez njih klizaju znojave ruke sa izolir trake kojom su ti sunđeri obmotani, ali nije bitno).
Pokušavam da mu skrenem misli sa bolnog dupeta, postavljam mu razna pitanja, pričamo o raznim stvarima, a u jednom momentu uspeo sam i da ga rasplačem sa "ti sad kad se vratiš kući, bićeš pravi heroj kod svojih prijatelja, kolega sa posla, verenice (ženi se čovek ovog leta), roditelja..." I pitam ga za roditelje, na šta on odgovara da otac nije više živ... i tu se rasplače.
A sigurno bi ćale bio ponosan na svog sina...
Pa sam mu onda pričao kako sam i ja plakao pola sata kad sam završio svoj prvi brevet, pre 3 godine.
I tako, red plača, red smeha...
A smejali smo se mnogo kad sam mu rekao da bi italijani ovaj brevet 4CC, iliti "for si si", zvali "kvatro či či", jer na mađarskom to či či (ili ći ći ?) znači trudna žena, koliko sam ga razumeo.
(naučio sam i mađarsku reč "koči" koja znači auto, jer je on nju često upotrebljavao da bi me obavestio da nailazi neko vozilo)
I tako, kažem, red plača, red smeha i savladasmo mi nekako te uspone, pa jurnusmo u poslednji spust na ovom brevetu...
*
Dole u Molunatu, čekao nas je Kornel, slikao nas kako ulećemo u selo, čestitao nam, a Tibor me je zagrlio i kroz suze mi rekao: "Da nije bilo tebe..."
Dobićemo mi sa ovog breveta i medalje, i diplome, i dresove, ali sve to za mene je nula, ništa, nebitno u poređenju s tim njegovim rečima: "Without You..."
*
Pitam Kornela šta je sa ostalima, on kaže da su svi tu, svi ostaju da spavaju u Molunatu, skupićemo se kasnije na večeri u jednom restoranu. Ja sam mislio da će svi oni odmah uveče krenuti prema Zagrebu (nekoliko njih sa Kornelom), a da ja treba sAm da tražim neki smeštaj, ali ovako Kornel je meni i Tiboru našao sobu baš u tom restoranu gde je trebalo kasnije da se okupimo.
Olazimo do njegovog kombija, uzimamo svoje stvari, ja žurim nazad u sobu da se prvi istuširam, pa silazim u restoran, u koji su, u međuvremenu, pristigli svi, osim Aresa, koji je ostao sa porodicom (na susretu u Istri rekao je da će ga u Molunatu čekati supruga i ćerka), a nešto kasnije dolazi i Tibor....
 |
| takvo je bilo rame u utorak uveče, 105 sati nakon pada |
*
Neću prepričavati šta je sve rečeno za tim stolom, samo ću reći da je veče bilo mnogo, ali MNOGO prijatno. Koliko je bilo lepo voziti ovaj brevet, toliko (pa i više) bilo je fino tročasovno druženje sa ovim divnim ljudima. I jedva čekam da se ponovo vidim sa svima njima (i sa Josipom) sledeće godine, i u Iloku, i u Molunatu.
★ ★ ★
Sve to gore ↑, napisao sam odmah nakon breveta, krajem juna, a ovo što sledi dole ↓ početkom januara 2022.
★ ★ ★
Sreda, 23.6.2021.
Ustao sam kasno, oko 11 sati, spremio se, pa krenuo na put. U Herceg Novom nailazim na biciklističku radnju i kupujem novi retrovizor, isti onakav kakav sam polomio u Osijeku (marka Zefal), a takođe i dve unutrašnje gume. Između nekoliko varijanti, odlučio sam da do glavnog grada Montenegra idem preko Kotora i Cetinja. U Podgoricu stižem nešto pre ponoći i nalazim neku rupu od Hostela, gde se tuširam i spavam sa uključenom klimom, jer mnogo je velika vrućina. Tog dana, reče vlasnik rupe, u gradu je bilo preko 40°C.
★
Četvrtak, 24.6.2021.
Ujutro nastavljam put, svraćam u Kolašin da bih kupio hranu. Kako se približavam Bijelom Polju, počinju na nebu da se nadvijaju crni oblaci, a ja sam vozio pravo prema njima. Znao sam da ću uskoro okrenuti ka jugu i Beranama, pa sam nastavio i nekako sam uspeo da izbegnem pljusak, bukvalno su minuti bili u pitanju. Mada je još bilo rano, odlučio sam da ne nastavljam vožnju, iako je plan bio da noćim u Novom Pazaru, već da potražim neki smeštaj u Beranama. Iz trećeg puta uspeo sam da se ubacim u jedan hotel. U prva dva nisu mi dozvoljavali da bicikl unesem u sobu.
★
Petak, 25.6.2021.
Pošto sam juče skratio vožnju na samo 150 km (prvog dana opet samo 170, jer sam kasno pošao iz Molunata, a imao sam i dugačak uspon nakon Kotora), za danas mi je ostalo mnogo km do kuće, ali nisam planirao nigde više da stajem. Na kraju je ispalo 388 km od Berana, preko Novog Pazara, Kraljeva, Kruševca i Niša, do mog Leskovca, u koji sam stigao u zoru.
★ ★ ★
BRAVO, svaka čast!!!!! Baš sam uživao čitajuči Vaš putopis. Znam kako je voziti duge trase ali Vi baš ljepo opišete doživljaje!!!! Nadam se da čemo se sresti na Hardcro ove godine 2022.
OdgovoriIzbrišifala... vidimo se na 4CC ;)
Izbriši*
Jesi ti hteo da voziš 2021, pa ipak nisi (neko mi je nešto pričao)?
Bravo za vožnju i za trud sve ovako detaljno opisati. Bravo i za Tibora 👏
OdgovoriIzbrišihvala... takođe i u Tiborovo ime :)
Izbriši