B-Hard ultra trka (1200 km)

• Četvrtak, 8. jun •

Polazim na put ujutro oko 8 sati: Leskovac, Prokuplje, Brus, Vrnjačka banja, Kraljevo, Čačak, Užice...

Ulazim u Bosnu i Hercegovinu i, ako ne računamo brze prolaske kroz Neum na Jadranu jednom 2019. i dva puta 2021, sada je prvi put posećujem još od daleke 1984. i jedne đačke ekskurzije.

Dakle ulazim u BiH, ali ubrzo nakon granice zaustavlja me policajac, kaže da sam prebrzo vozio na ulazu u selo (bila je mala nizbrdica, pa da ne kočim, inače nisam od onih koji voze brzo). Pita me, a ja mu odgovaram, odakle i kuda idem i tako to, spreman sam da platim kaznu (nemam običaj da se vadim i pravdam), ali mi oprašta prekršaj i pušta me da nastavim put.

Prolazim kroz Višegrad, divim se mostu, tj. ćupriji na Drini...

Negde 1983, kad smo išli na more porodično, prošli smo verovatno i kroz Višegrad, ali bila je noć (u Sarajevo smo stigli ujutro) i ne sećam se da sam video most, a moguće je i da u to vreme nije bio osvetljen.

Tu, od Višegrada, uključujem se na rutu trke, a u Goraždu stajem da bih odlučio kojim putem da vozim prema Sarajevu, pitam i neke policajce za savet, i na kraju odlučujem da, iako je put vrlo loš (rekoše panduri) nastavim rutom kojom ću proći i biciklom za 3-4 dana, da bih video kakav je uspon, ima li vode usput i sl.

Put je bio stvarno loš, raskopan, ponegde je kiša nanela zemlju na njega, na vrhu tog prevoja, na 15. km postojao je izvor, a bilo je tu i tamo i... snega (8. juna!).

Nakon spusta, vozim ka Sarajevu, napuštam rutu (ona skreće ka Jahorini), a kad sam ugledao grad pitao sam se onako najiskrenije: pa da li postoji lepši grad na svetu od ovog Sarajeva? Naravno, tu je proradila i nostalgija i sećanja na stara, dobra i srećna vremena i sve ono što je taj grad iznedrio u muzici, filmu, sportovima itd.

Vozim dalje prema Zenici auto-putem, pa skrećem prema Travniku, da bih se od njega ponovo uključio na B-Hard rutu i njom vozio do Banja Luke (da bih "snimio" i deo preko Vlašića).

U BL stižem oko 01h, nalazim neki parking sa hladovinom, gde ću prespavati, podešavam alarm na 6:55, jer se od 7 sati naplaćuje parkiranje. A svakako ne bih ni hteo duže da spavam, jer start trke je narednog dana u 5 ujutro, znači buđenje je u 4. A ja sam prethodnih dana "naštimovao" spavanje tako da ležem kad i kokoške, znači sa prvim mrakom (čak i malo ranije), a ustajem s prvim petlovima, oko 03h. Malo sam zakasnio sa spavanjem te večeri, ali eto... odužio se put, ispalo više km nego što sam očekivao, a ja ne vozim brzo.

★

• Petak, 9. jun •

Napuštam parking na kom sam prespavao i odlazim do hostela Herz, u kome je smešten veliki broj učesnika trke, jer sam na Google mapi video da imaju veliki parking, pa čisto da izvidim situaciju... ako bih mogao nekako i ja da se ubacim kod njih, jer ne ostavlja mi se kombi na 3-4 dana bilo gde na ulici...

Tu na recepciji srećem Italijana, Andrea Accorsi se zove, prepoznajem ga (znam ga iz u nekih fb grupa) i pričali smo oko pola sata o raznim stvarima (da ne ispadne da se hvalim, ali 'talijanski razumem skoro pa kao svoj maternji jezik - leskovački :D ), pa je on onda krenuo malo da se provoza, a ja do centra (koji je tu na 500 metara). Zamenio sam € za Konvertibilne Marke, kupio SIM karticu za internet, skoknuo do supermarketa...

Odmah tu pored hostela Herz, bila je jedna kuća sa ogromnim dvorištem i pitao sam ujutro ženu, kad je izašla da baci đubre, da li bih mogao (uz plaćanje) kod njih da ostavim auto na 3-4 dana, a ona je rekla da će pitati muža, pa će mi javiti. I posle podne mi je rekla da može, za 30 maraka, što je 15€. I to je bilo ok, ali su mi već prethodno iz hostela rekli da mogu da se ubacim na njihov parking.

Onaj mali plavi je moj kombi,
a Štraserov je onaj crni desno

Inače, gost hostela Herz bio je i čuveni Christoph Strasser, najbolji ultra biciklista na našoj planeti, tu u dvorištu video sam njegov kamper (i Andrea Accorsi bio je sa svojim kamperom i, za 5€ dnevno, koristio je samo toalet i taj parking hostela).

Štraseru će ova B-Hard trka poslužiti kao trening za Transcontinental Race, koja je startovala 23. jula. Pobedio je, naravno, kao i prethodne godine. A, kad smo već kod njegovih uspeha, treba reći i da čovek ima rekordnih 6 pobeda na RAAM (Race Across America), kao i najbolje vreme u istoriji te trke - 7 dana i 15 sati. A takođe je i prvi čovek koji je prevezao (na pisti) 1000 km za manje od 24 sata. Ukratko, vanzemaljac... I velika je čast za sve nas obične smrtnike da se nađemo na istoj trci s njim. Meni je čak bilo i pomalo smešno... eto, ja sam sad pod stare dane postao kao nekakav biciklista i trkam se sa najboljim na svetu... :)

Upoznao sam (ujutru) tu u dvorištu i jednog Nemca, koji je razapeo neki mali šator na parkingu, ispod jednog drveta (i šator baš mali, a i on sićušan, nema ga 60 kila). Kaže došao biciklom do Banja Luke, vozio oko 800 km iz Nemačke. Pomislih... ovo neki zajebant... čuj, kao došao biciklom, pa će sad još i trku da vozi. Ok, i ja sam išao biciklom na neke brevete od 200 km, pa mi sve ukupno ispadne preko 500, ali ovaj putovao 800 km (bez obzira koliko dana), da bi vozio trku od 1200 km. TRKU, a ne brevet! Ali ajde, njegova stvar...

Oko 11 sati, u parku u centru BL, okupili su se mnogi vozači trke i breveta, a stigao je i direktor B-Harda, Nikica, da bi otišli na neku laganu vožnju tu po okolini. Ja nisam išao, samo sam svratio onako... sreo neke ljude koje sam znao samo sa interneta, popričao sa njima...

Oni su otišli da voze, a ja, pre nego što ću otići u supermarket u veliku nabavku hrane za sutra, izlazim malo iz centra grada i u jednom hladu pripremam bicikl i opremu za sutra. Znači, pakujem u torbe sve što mi treba: baterije, alat, sredstva za higijenu (mene i bicikla), garderobu (imamo i kišu u najavi) itd... dopumpavam gume, a jedino ostavljam za sutra ujutro podmazivanje lanca.

Nakon obavljenih priprema, odlazim u supermarket. Plan mi je da ponesem hranu za ceo prvi dan, da bih se što manje zaustavljao (pošto nisam brz, ostaje mi samo da što manje pauziram), pa kupujem gomilu stvari...

Već je popodne i vreme je za tzv. brifing, tj. sastanak svih učesnika u jednoj... pa nekoj maloj sali, tako, kao neki mini amfiteatar... Odlazim tamo sa svojim "žabarom" Andreom, idemo biciklima (iako je vrlo blizu hostela), jer je kao trebalo da se izvrši i provera istih (ali nije je bilo). Dok smo još bili napolju i ćaskali, eto ga stiže Strasser. I svi koji su se zadesili tu i pričali, odjednom su zaćutali i svi su buljili u njega... pa tako i ja... :D

Onaj desno nešišani sam ja

Okupljamo se, ostavljamo bajseve napolje, ulazimo unutra i glavni organizator Nikica, na svom besprekornom engleskom jeziku, priča nam jedno 15-20 minuta, daje savete i uputstva... Pa onda sledi predstavljanje svih učesnika. Prozove te, kaže odakle si, izađeš, dobiješ torbicu (unutra tracker za online praćenje, SIM kartica za internet, kačket i još neke sitnice), ostaviš svoj potpis na nekom panelu...

(Andrea mi je dao svoj telefon da ga slikam dok se potpisuje, a i on je mene slikao, ali zbog nekog problema sa tim telefonom, sve te slike su kasnije izgubljene)

Nisam lepo ispao

Lep je osećaj bio biti deo svega toga. Ja sam sad kao neki biciklista takmičar... u ovim mojim godinama, kada je samo biti zdrav već velika stvar.

Tokom tog brifinga, stalno sam zevao, još je bio dan, a već mi se spavalo. Što mi se baš dopadalo, jer to je značilo da ću rano i lako da zaspim kad se sve to završi i vratim se u kombi.

Nakon sastanka, vraćamo se do hostela i konačno ulazim na njihov parking (bio sam tu ispred ceo dan). Stižu i poznanici sa 4CC breveta Dražen i Ivan, koji će voziti B-Hard brevet, sa još dvojicom kolega iz Hrvatske.

Ispalo je malo tesno na parkingu, pa sam ja, kao padobranac, morao da napravim mesta za još jedan auto, tako da sam se zavukao dublje prema drvetu ispod kog je kampovao već spominjani Nemac (sve pazeći da ne pregazim njegovo šatorče...)

Za spavanje sam bio spreman već oko 20:30, popio tabletu da ubrzam komiranje...

Međutim, san nikako da dođe.

A vreme ide: 21h, 22h...

Pijem još jednu tabletu.

23h...

Mislim da sam zaspao tek oko 23:30.

Dakle, samo 4,5 sati spavanja te noći (a prethodne manje od 6), nije dobro uopšte... :(

★

• Subota, 10. jun •

Buđenje tačno u 4. Sve je bilo spremno, samo sam se obukao, izvadio bicikl iz kombija, namontirao prednji točak i podmazao lanac. Oko 4:30 bio sam već u parku, odakle startujemo.

Prethodnog dana bilo me je sramota da dosađujem Štraseru, ali bila mi je ovo poslednja prilika za selfi s njim, jer možda ga više nikada u životu neću videti... Tako da sam prišao njemu i njegovoj devojci i, bez pitanja da li smem, opalio jedan selfi svojom akcionom kamericom (kupila je Snežana Radojčić u Južnoj Koreji, a ja je kupio od nje :) ), koju nosim zbog usputnog fotografisanja, da ne bih morao da skidam sa držača na upravljaču telefon, koji mi služi za navigaciju. Jednog od narednih dana na svojoj Facebook stranici objavio sam tu sliku, uz prateći komentar: "Na fotografiji vidite najboljeg ultra biciklistu na svetu... a iza njega je Cristoph Strasser, sa svojom devojkom". :D

I tako... tačno u 5 sati, krećemo svi zajedno. Prati nas i policijski auto, sve do izlaza iz grada i jedne benzinske pumpe. Tu smo stali i krenuli su pravi startovi (iako vreme svima uveliko već teče): najpre oni koji voze brevete (200, 300 i 600 km [niko nije vozio 400]), pa zatim i mi koji vozimo trku. Mi trkači, kretali smo jedan po jedan, na svakih 15-20 sekundi i, po pravilima, morali smo stalno sami da vozimo. Znači može jedino preticanje, ali nikako vožnja u društvu ili jedan iza drugoga (to sve brevetašima je dopušteno).

Startujemo po redosledu prijavljivanja, a moj redni broj bio je 21.

Meni i inače brzina nije jača strana, plus sam sada imao, napakovanu po torbicama i džepovima, hranu za ceo dan, takođe i baterije za svetla za celu trku, tako da su me oni koji su startovali posle mene, a bilo nas je ukupno 34, jedan po jedan sustizali i prestizali. Dok me Strasser obilazi, hvatam ga kako gleda u neobični upravljač na mom biciklu... :D

Vozimo prema Kozari, ka prvoj kontrolnoj tački (KT u nastavku), 30 i nešto km put je vrlo blago valovit, a onda je sledio 12 km dugačak uspon. Do polovine uspona, prestigli su me već svi koji su startovali posle mene, njih 13, a ja sam samo sustigao neke brevetaše.

Dakle, gore kod čuvenog spomenika na Kozari, bila je prva KT: pečati, neki sokić... pa nazad.

E da, imali smo svi trackere, pa su naše trenutne pozicije mogle da se prate preko jednog sajta, a i snimane su, da bi mogle naknadno da se pogledaju.

Sledio je spust. Vidim na sajtu "Follow My Challenge" (FMC u nastavku) da ipak nisam poslednji već pretposlednji, na izvanrednom 33. mestu. :D

Snimak cele trke na FMC sajtu:

https://www.followmychallenge.com/live/bhard23/

Ja sam imao nameru, ali zaboravio sam to da uradim, da pre starta na svojoj fb stranici najavim da ću sigurno na početku trke da zaostanem: zbog težine bicikla, tereta koji vučem i zbog činjenice da mi brzina nije jača strana... E, ali upornost, izdržljivost, jaka volja i maksimalno kratka zaustavljanja - to su mi jače strane. Tako da moji fb fanovi nije trebalo da brinu i previše da me sažaljevaju ako budem poslednji u prvom delu trke. Ali pošto je start bio vrlo rano ujutro, pretpostavljao sam da skoro niko neće ni videti moj početni zaostatak, a tokom dana ću, nadao sam se, konstantno popravljati svoju poziciju. Tako je i bilo: jedan kolega iz Leskovca video je da sam na početku bio na začelju i, kako mi je kasnije ispričao, pomislio je "Mićo, Mićo, što ti je ovo trebalo u životu..."

Da, ja sam išao na to da se zaustavljam što ređe, a kad moram - da mi pauze budu minimalne.

Od Kozare prema Jajcu, već je bilo dosta valovitije nego na početku trke, ali u drugom delu te deonice išlo se uz reku Vrbas, pa nije bilo uspona. U Jajcu, tu pored čuvenog vodopada, u jednoj radnji, bila je druga KT. Ponovo pečat u karton i ponovo smo dobili nešto za jelo/piće, ne sećam se sad šta je bilo... (ovo pišem 10 meseci kasnije)

Sledeća stanica bio je Kupres. Ali da bismo stigli do njega, morali smo savladati jedan veći uspon. Dobro, ajde penjanje, znali smo unapred da nas na B-Hard očekuje mnogo uspona, ali počelo je da se naoblačuje. I onda kreće kiša. Najpre lagano. I, kao što nam je običaj, mi biciklsti čekamo da najpre pokisnemo, pa tek onda stanemo negde da se prikladno obučemo. U početku, uvek se kao nadamo da neće to dugo da pada, da će prestati... Tako i sada. Najpre sam samo na brzinu obukao jaknu, ali nakon 10-15 minuta morao sam da stanem i lepo se sredim. Znači kapuljača od jakne ispod kacige, skidanje rukavica (jer već su bile mokre), kese preko cipela (a čarape već 50% mokre)...

Stižem na KT, koja je bila u nekom kafiću. Gomila biciklista je već tamo. Dok nas konobarice čekiraju i daju nam opet nešto za jelo/piće, komentarišemo vremenske uslove: Prema prognozama, danas u subotu nije trebalo da bude kiše. Sutra u nedelju da, a onda u ponedeljak ponovo ne. Međutim nebo iznad Kupresa bilo je baš sivo. Nije ono da je naišao neki oblak, pa će proći i kiša će prestati, nego na koju god stranu da pogledaš - svuda sivilo. Celo nebo. Izgledalo je kao da kiša može tako da pada još satima i satima.

I pošto nije bilo svrhe čekati, jer kiša će prestati da pada ko zna kad, rešio sam da odmah nastavim.

Bilo je oko 17h.

Na sreću, nije bilo hladno.

Osećao sam se mnogo ponosno zbog toga što sam odmah nastavio da vozim, nisam ostao u kafiću, kao što su mnogi drugi.

Ulazio sam tokom vožnje povremeno na FMC sajt da bih video svoju trenutnu poziciju i da li napredujem u plasmanu. Još nakon Jajca bio sam negde na 27.-28. mestu (od 34 učesnika, podsećam), a sada sam, posle odluke u Kupresu da odmah nastavim, već bio 22.-23. (govorim otprilike, jer ne sećam se tačno). Od Kupresa do Mostara je lagana deonica, ide se stalno nadole, ali postepeno. Ubrzo je i kiša prestala, pa sam u sumrak stao da na brzinu obrišem i podmažem lanac. I sećam se da me je tu prestigla jedna Slovenka (znao sam da mi je za petama). A kad smo već kod prestizanja, moram da priznam da ja nikoga nisam prestigao tokom trke u vožnji (mene drugi jesu), već samo kada smo bili na KT ili dok su konkurenti morali da (za)stanu iz nekog razloga.

Stižem u Mostar. Već je bio mrak. Nisam ni video čuveni most, a bio mi je pred nosom... :D Ali, eto... nisam obratio pažnju i nisam ga primetio.

Nikica, direktor trke je tu na KT. A ta Mostarska KT bila je u nekoj školi, ako se dobro sećam. Obavljam formalnosti, a on fotografiše moj izum "zaštitne kese preko patika". Međutim, i čarape, i patike bile su mi skroz mokre. Nisam dobro oblepio izolir trakom noge.

Tu, u Mostaru, napravio sam malo dužu pauzu. Promenio sam čarape, obuo suve. Preko njih kese (opet te kese :D ), pa tek onda patike, koje su bile sasvim mokre. Ali osušiće se do Trebinja, tokom noći... U jednoj prodavnici, tu pored škole, kupio sam još hrane, napitaka, vodu, jer do Trebinja me je čekala noćna vožnja kroz neku nedođiju.

Da mi ne bi ostale kovanice (zbog težine), dao sam ih ženi u radnji, sve za jednu čokoladicu, a posle malo, pre nego što sam nastavio put, setio sam se da mi treba još neka plastična kesa, pa sam ponovo ušao u prodavnicu i hteo sam da im vratim čokoladicu i uzmem plastične kese za sitniš koji sam im prethodno dao. Tu unutra zadesio se neki čovek, koji mi nije dozvolio da vraćam čokoladicu i častio me je sa 10 plastičnih kesa. :) Ja sam mislio da je to neki lokalac, znači Mostarac, ali on posle reče da je fotograf na našoj trci.

★

• Nedelja, 11. jun •

Vozim od Mostara prema Trebinju. Na početku normalnim putem, a kasnije nekim uzanim, gde je nekada davno bila pruga, kojom je prema Dubrovniku saobraćao voz Ćira, pa je kasnije asfaltirano i nastao je put. Verujem da su to lepi predeli, za uživanje u vožnji, ali ako bi se prošlo danju. Ovako noću i nije bilo baš neko uživanje. Na jednoj deonici bilo je radova, te obilazak i malo graveliranja i tu sam verovatno izgubio jednu svoju bitnu stvarčicu... (o tom - potom)

Akao sam se tamo po toj nedođiji (bez sela) celu noć, a kad sam konačno izašao na glavni put, počelo je polako da sviće i kad sam stigao u Trebinje već je bilo jutro.

Čekiranje u jednom hotelu, uzimanje vode na fontani u centru grada (nakon što sam se kod prolaznika raspitao da li je dobra za piće), pa odma' teranje dalje.

U tom trenutku, nakon napuštanja Trebinja, imao sam najbolji trenutni plasman tokom trke: bio sam možda 15. ili 16. od 34 trkača, mada nisam bio zadovoljan sa pređenih samo oko 500 km za više od 24 sata. Vodeći dvojac, Strasser i neki Robert Miler, već su bili nadomak Višegrada. A ja sam na FMC gledao da li bih uskoro mogao još nekoga da prestignem. I nije bilo baš neke šanse, veći su izgledi bili da neko od onih koje sam prestigao u hotelu na KT ( :D ) sustigne mene.

Tako je i bilo, ubrzo sam pao na 17-18. mesto, jer su me na velikom usponu koji je usledio nakon Trebinja njih 2-3 prestigli.

Sunce je izašlo, počelo da prži, a voda se teško nalazila (ja je ipak našao u jednoj kafani na putu, tek što su je otvorili ujutro). Nije baš tolika nedođija, ali opet nema sela pored puta.

Ali ima u izobilju motociklista koji izluđuju nas bicikliste. Imali su tradicionalni skup u Trebinju prethodnog dana, pa su se vraćali sa njega. Mnogo ih je i mnogo galame...

Stižem do gradića Bileća... Nisam ni znao da postoji tu i neko veliko jezero (slabo poznajem Bosnu i Hercegovinu, šta ću...). Kao što do pre ove trke nisam znao ni da je Tjentište u BiH. Celog života mislio sam da je u Crnoj Gori. :D A to je valjda zato što se tamanjenje sa Švabama dešavalo na reci Sutjesci, a ja sam Sutjesku povezivao sa Nikšićem, zbog fudbalskog kluba. :D

Sustiže me motor sa fotografima, snimaju me dok vozim, a ja se kao pravim da ih ne vidim, samo motam i gledam napred. A tako radim jer nam je Nikica na brifingu rekao da ignorišemo fotografe, da bi na snimku sve izgledalo prirodnije. A od svih tih snimaka trebalo je da se izmontira film o trci, ali nije bilo ništa od toga, nije se nikad pojavio.

Sledeća KT (na oko 600 km), nakon Trebinja, bilo je Tjentište. Pre kontrole svraćam u jednu prodavnicu i kupujem hranu, i za odmah, i za kasnije (hleb, salamu, topljeni sir, banane, napolitanke, Pepsi...). KT je bila u nekom restoranu. Samo sam se čekirao, uzeo vodu na česmi i odmah nastavio dalje, iako sam bio umoran, tj. pospan, i zavideo sam biciklistima koji su se razbacali tamo po travi u dvorištu i dremali.

Ja sam u onoj nedođiji tokom noći izgubio podmetač (tanak sunđer, 180cmX60cm), koji sam nosio sklopljen i zakačen za torbu iza sedišta. Verovatno mi je ispao na gravel deonici. I nije mi se bez njega ležalo na zemlji, tj. na travi. A mnogo sam računao na njega. On mi je obezbeđivao određenu autonomiju, znači da mogu usput u bilo kom trenutku kratko (ili duže, što da ne) da odspavam, ne mareći da li su zemlja ili trava vlažne...

Moram da kažem da me je taj gubitak podmetača baš razočarao. Stvarno mi je bio važan. Bez njega moraću da spavam u nekom smeštaju, a to znači i veći gubitak vremena (jer podmetač bih koristio kad mi se stvarno mnogo spava - legnem i bukvalno odmah zaspim, nema nikakvog "rasipanja" vremena), ili da tražim suvu zemlju/travu... (a očekuje se kiša narednog dana :( )

Kiša je, prema jučerašnjim najavama (danas, tokom vožnje, nisam gledao prognozu), bila moguća već popodne ili uveče, pa je i to uticalo na moju odluku da ne odremam makar pola sata na travi u dvorištu restorana, već da odmah nastavim dalje prema Višegradu, iako sam bio poprilično malaksao (od nedovoljnog spavanja dve noći uoči trke i potpunog nespavanja prethodne noći, kao i od 30-satnog okretanja pedala bez većih pauza, naravno). Ali računao sam da mi je pametnije da vozim sve dok je dan i dok nema kiše.

Nakon jednog uspona, pa onda i spusta, izlazim na Drinu i vozim niz reku prema Foči, Goraždu i Višegradu. Oblaci su počeli da prete, pa sam žurio da se što pre dokopam Višegrada, gde sam planirao da uzmem sobu u hotelu u kome nam je i KT, i da konačno odspavam koji sat... Ali, pošto je noć bila još daleko, razmišljao sam i o opciji da nakon Višegrada nastavim da vozim, odradim jedan veliki uspon, pa da u Goraždu (u drugom prolazu kroz taj grad) nađem neki smeštaj. I kad sam u Goraždu (pre Višegrada) svratio u mini market da bih obezbedio zalihe hrane za narednu noć, raspitivao sam se kod žene koja je tu radila i ona je kazala da zna čoveka koji izdaje sobe, pa ga je zvala telefonom, ali on se nije javljao... Tako da je to propalo i nastavio sam dalje. A da se taj čovek javio na poziv, planirao sam da odmah uzmem sobu kod njega, ostavim u njoj sve nepotrebne stvari (znači rasteretim bicikl), uzmem samo ono što mi treba za tih 70-80 km, koliko bi mi trebalo da obrnem krug, i vratim se oko ponoći u Goražde na spavanje. I taman bi svanuo novi dan kad bi došlo vreme za pokret... Ali ništa od te opcije...

Znači nastavljam ka Višegradu, kreće serija od... koliko ono tunela beše... 39? Tako nešto.

Nešto kao počinje da rominja kiša, ali mrzi me da stajem i oblačim jaknu.

Taman mi tuneli pomažu da ne pokisnem. :)

Ali prestala je, pre nego što je i počela stvarno da pada.

Jedva čekam da se dokopam Višegrada, gledam napred i sve se nadam "eno, još ono jedno brdo i videću ga", pa "još ono, tamo iza njega je...", ali nikako da stignem. I kad sam napokon ugledao velelepni most, stao sam i napravio 2-3 fotografije, jedine tokom cele ove vožnje/trke.

Stižem u Višegrad. Ruta me vodi preko ćuprije, pa u Andrićgrad, do istoimenog hotela. Čekiram se na recepciji (KT) i uzimam sobu (20€). Tuširam se, jedem, čistim i podmazujem lanac (asfalt u tunelima bio je mokar) i ležem da spavam u jedan od 4 kreveta, koliko sam ih imao u sobi... :) Nakon 703 km vožnje bez spavanja i dužih pauza, zaslužio sam odmor. Ne sećam se sad koliko tačno sati je bilo u tom trenutku, ali recimo da je bilo oko 19:30. Podesio sam alarm na telefonu na 00:00, ali pošto nikako nisam uspeo da zaspim, pokušavao sam možda oko 45 minuta, pomerio sam ga za 01:00. Eto, stvarno se ovako sa spavanjem u hotelu više gubi vreme. Sa podmetačem bi bilo bolje: stanem kad sam već mrtav, legnem i odmah zaspim. A nema ni gubljenja vremena na tuširanje...

Kad nešto radim, a naročito kad radim nešto što mi je važno, ja uvek želim da dam sve od sebe. Tako sam i na ovoj trci želeo da dam svoj maksimum. Ali eto, nije krenulo kako treba: nisam uspeo da zaspim na vreme noć uoči trke, izgubio sam usput taj drljavi podmetač, sad rasipam dragoceno vreme po hotelima... :(

Tako da su i te stvari imale uticaja na odluku koju ću doneti za koji sat...

★

• Ponedeljak, 12. jun •

Alarm me budi, pakujem se, oblačim... Osećam se odlično, kao preporođen nakon 4 sata spavanja.

Krećem, isterujem bicikl iz sobe u dvorište i... šok! Kiša!

Neka sitna, sitna...

Vraćam se u sobu, palim internet na telefonu i... opet šok!

Meteo radar pokazuje ogromnu oblačnost koja dolazi sa zapada, a prognoze kažu da će kiša padati celu noć i ceo naredni dan.

A slede veliki usponi, jedan za drugim...

Gledam prognoze na raznim sajtovima, gledam... pa ponovo gledam i gledam...

I razmišljam, razmišljam...

Šta sad da radim???

Ne kisne mi se, to je sigurno, pogotovo što je hladno gore na tim planinama na koje bi trebalo da se pentram...

Ući će mi voda u patike i one se neće tako brzo osušiti, kao dole u toploj Hercegovini, prethodnog dana.

Ako kiša stvarno bude padala 24 sata, to znači da treba da vozim sa mokrim nogama toliko dugo... i još više, dok se ne osuše, kad jednom kiša bude prestala da pada.

Izlazim napolje u dvorište i u tom trenutku nailaze dvojica biciklista. Pokisli su. Čekiraju se na recepciji i uzimaju sobu. Ja im prilazim i pričamo o vremenskim prilikama. Pitam ih šta nameravaju (valjda nadajući se da će mi reći da će, naravno, odustati), ali oni kažu da će nakon spavanja nastaviti... Ja ono mislim u sebi "pa kako, bre... kako nastaviti u ovakvim uslovima... ko je ovde lud, ja ili oni?"

Vraćam se u sobu, ponovo gledam radare i vremenske prognoze po sajtovima...

Odlučujem da ne nastavim. Već sam ranije zeznuo stvar (krenuo nenaspavan, izgubio podmetač), sad još i ta kiša... Otišlo sve dođavola... Ne vozi mi se i neću da vozim, neću sebe da silujem.
Javljam Nikici, direktoru trke, da odustajem. On pokušava da me odgovori od te moje odluke, kao... da sačekam do jutra, pa da vidim šta će biti, da ne odustajem unapred zato što se kiša prognozira za naredni dan.
I onda dodaje i to da sam kao trenutno vodeći u mojoj kategoriji 50+ godina (mnogi već odustali), pa kao i zbog toga. Eto, mogao bih biti pobednik trke u toj staračkoj kategoriji... :D
I, moram priznati, tu me je malo pokolebao. Ja tokom trke nisam obraćao pažnju na tu "Gentlemen" kategoriju, kako se zove na B-Hardu, tj. nisam ni znao ko je sve u njoj. Ali svakako da ne bi bilo loše da se pobedi.

Samo, odmah da kažem, zapravo i nisam u tom trenutku bio vodeći u toj 50+ godina kategoriji. To je bio neki Englez. Vidi se na FMC da me je prestigao kad sam stao kod prodavnice u Goraždu. Na kraju on je bio jedini finišer, znači i pobednik trke u 50+ godina kategoriji, svi mi ostali odustali smo pre cilja, ko pre, ko kasnije... nas 5-6. On je završio za 72 sata i 11 minuta i, iskreno govoreći, da nisam odustao, ne verujem da bih uspeo da završim pre njega... On je u ukupnom poretku bio deseti, a ja bih, u najboljem slučaju mogao da se borim za neko 11, 12. ili 13. mesto.

Tako da, ništa... Nastavljam da obilazim sajtove... I to je tako trajalo sve do 04h ujutro. I onda odlučujem da odspavam još malo, pa da ujutro vidim šta mi je činiti, da donesem konačnu odluku.

Budim se u 8 sati, nakon još 4 sata spavanja, izlazim napolje da vidim kakvo je vreme...

Pada kiša...

Ponovo proveravam radare i vremensku prognozu...

Ok, to bi bilo to... odustajem! :(

Objavljujem na svojoj fb stranici da sam odustao.

Jedan kojega, koji živi u Višegradu, video je to i javio mi se, pa smo se našli i odveo me je na piće (ako, daleko bilo, i ove godine odustanem u Višegradu, ja častim :D ).

Posle sam skoknuo do prodavnice, u nabavku, pa se vratio u hotel i izležavao se ceo dan.

Mogao sam kasno popodne ili uveče da nastavim da vozim, ali iskreno... nije mi bio izazov samo da završim unutar vremenskog limita, već sam vozio i duže maratone od ovog. Ja sam ovde došao da se trkam... :)
Da sam nastavio, možda bih na kraju bio na poslednjem mestu, a to mi se uopšte ne bi dopalo. Izabrao sam radije da budem DNF, umesto da sam poslednji među finišerima. :)

Naravno, već narednog dana pokajao sam se zbog takve odluke.

★

• Utorak, 13. jun •

Naspavao sam se dobro i oko 9:30 krenuo sam nazad u Banja Luku. Prethodnog dana istraživao sam mapu i našao najbolju rutu za povratak, sa što manje uspona, a da opet ne zaobilazim baš previše. I bila je ok, osim jedne gravel deonice od oko 6 km. Pošto je prethodnog dana padala kiša, bilo je i blata, tako sam prilično usvinjio bicikl. Ali na jednoj česmi sam ga oprao...

Negde ispred Doboja, pocepao sam gumu na zadnjem točku, prešao preko jednog kamena, koji se pojavio niotkuda na deonici na kojoj je asfalt bio odličan. Bilo je u blizini kuća i ljudi su mi ponudili pomoć, pa sam na kraju u jednom dvorištu lepo oprao ruke sapunom.

Tu negde ispred Doboja, desila mi se i jedina neprijatnost na ovim vožnjama kroz BiH (kolega Andrea iz Italije žalio se da ih je imao nekoliko). Obilazio me je jedan kombi i lik sa suvozačevog mesta se nešto razdrao kroz otvoren prozor i uplašio me.

Mrak je već počeo da pada i odlučio sam da do BL vozim glavnim putem, da ne hvatam prečicu kroz šumu (tako su mi savetovali mladići iz jednog kafića).

U Banja Luku stižem oko 02:30.

Trebalo je ljubičastim putem,
a ja sam crnim

Eto, stigao sam na cilj skoro pa unutar vremenskog limita (istekao je u 23:00), iako sam u Višegradu ostao više od 38 sati. Ali vozio sam B-Soft, ili B-Easy, a ne B-Hard. :D Jer prvih 700 km bili su laganica i glavna "zabava" počinjala je upravo nakon Višegrada, još oko 500 km sa oko 9 hiljada metara elevacije.

Odlazim do parkinga u dvorištu hostela, vidim da je komšija iz šatora tamo unutra i pitam se da li je uspešno završio trku ili je odustao negde usput kao što sam ja... a i mnogi drugi.
Da mu ne bih mnogo galamio nad glavom, izvlačim kombi nekoliko metara, pa kad sam bicikl upakovao unutra, vratio sam ga nazad (zbog hladovine narednog jutra).

Spavanje...

★

• Sreda, 14. jun •

Danas je na programu okupljanje u prostorijama udruženja "Centar za bolji život" (nadam se da nisam pogrešio naziv). Naravno, mnogi su već napustili Banja Luku, ali većina je prisustvovala dodeli pehara, a među njima i drugoplasirani Strasser. Dok smo se okupljali, ja sam nekoliko kolega pitao ko je taj pobednik trke, ali niko nije umeo da mi ga pokaže.

Mića Ivanović - taj sam!

I onda se dele trofeji po kategorijama (parovi, 50+ godina, žene) i kad je došao red na apsolutnog pobednika trke, Nikica ga poziva, kaže Robert Miler... i...

...i izlazi moj komšija iz šatorčeta. :D :D :D

A ja sam baš nameravao da ga pitam kako je bilo i da li je odustao ili je završio trku. :D

A čovek pocepao i čuvenog Štrasera. Nije uopšte spavao (Cristoph jeste nešto malo) i ima 15-ak kg manje od njega i to je na kraju i odlučilo. Strasser je bio vodeći tokom ⅔ trke, ali kad je naišla serija velikih uspona, Miler je iskoristio to što je mnogo lakši i pobedio je. Strasser je imao i pad (foto na kraju teksta), na nekom od spustova, ali nije se mnogo povredio i nije ni oštetio bicikl, pa je nastavio vožnju.

Bilo je tu hrane i pića, počastili smo se, popričali, pa razlaz...

Nikica, kad je držao oproštajni govor, zamalo je zaplakao kad je rekao kako mu je žao što se sve završilo i kako ćemo sad svi mi otići... :)

A stvarno jeste bilo lepo.

Muvao sam se po BL popodne i uveče.

Krenuo sam kući tek narednog jutra.

★ ★ ★ ★ ★

Danas, kad konačno završavam ovaj tekst, sreda je, 5.6.2024.
Novi B-Hard startuje za 10 dana, u subotu 15.6. u 05:00.
I, naravno, biće i mene tamo. Prijavio sam se među prvima, još u decembru.
Vozio sam do sada 45 breveta (među njima 4 preko 1000 km i još 4 između 1200 i 1600 km) i jednu trku, i nijednom pre B-Harda nisam odustao, tako da apsolutno moram na popravni... :D

Da li na B-Hard stižem u top formi? Pa ne baš... Imao sam, nakon pada i povrede na Lefkadi, 1. aprila, pauzu od 24 dana, a nakon toga jesam dosta vozio, ali imao sam samo dve duže vožnje: jednu od 200 i jednu od 300 km. Prošle godine vozio sam u maju mesecu 2 breveta od 600 km i jedan od 300, recimo... I imao sam tog maja preko 2100 km, a ovog "samo" 1564. Plus, stariji sam za jednu godinu.

Ali sad, šta je - tu je...

Praćenje će biti na sajtu FMC. Dan ranije, u petak (14.6.), ostaviću link na svojoj fb stranici. A moći će i da se izgugla: samo se napiše naziv sajta i doda se B-Hard ultra race 2024.

Fb stranica: https://www.facebook.com/MicaBiciklist/

Biće na njoj i javljanja iz Banja Luke, uoči i nakon trke (a možda i tokom).

--------------------------------------

Još fotografija sa B-Hard 2023. ↓