Brevet Komotini (400 km)

10. jul 2020, Brevet 400 km, Komotini, severo-zapadna Grčka (300 km zapadno od Soluna).

Start je bio zakazan za 21:00, pokušao sam prethodnog dana da legnem što kasnije, da bih se i što kasnije probudio. Zaspao sam kad je već bilo svanulo, negde oko 6:30, ali probudio sam se oko 13h i kasnije popodne nisam uspeo da odspavam još koji sat. Da je to bio bilo koji, običan dan, zaspao bih k'o beba (noćna ptica sam i volim danju da spavam), ali na dan kad se vozi brevet pripremaju se razne sitnice, razmišlja se o raznim detaljima itd, pa san teže dolazi na oči...

Na tenane sam pripremio bicikl, očistio i podmazao lanac, napakovao stvari i stigao na mesto za start oko 20:15. Tamo su već bili skoro svi, nas 14 ukupno, osim organizatora.

U iščekivanju starta, pričao sam malo sa kolegama: neko me je pitao o ukradenim biciklima (video objavu u brevetaškoj fb grupi), neko o nedavnoj hiljadarci (video me u startnoj listi, nije znao da ipak nisam išao da vozim), neko o PBP-u (vozim u dresu iz Francuske), a ja sam pitao jednog dečka nešto o njegovom biciklu, pa smo se malo zapričali... Njemu je to bio prvi brevet, ali kaže da je već vozio distance od 400 km (do Soluna i nazad). On je iz sela Nevrokopi, to je baš tamo u blizini ski centra, do kog treba da se popnemo narednog dana. Inače, njegovo selo (nedaleko od granice sa Bugarskom) poznato je po krompirima. Prodavci na pijaci reklamiraju svoje "patate" tako što naglašavaju da su iz tog Nevrokopija, kao što se, i kad to jeste istina, i kad nije, za maslinovo ulje ističe da dolazi sa ostrva Krit (ili, u Srbiji, da je roštilj Leskovački).
Taj dečko stigao je pomalo nepripremljen na brevet, ne poznaje rutu, ili barem ne sve njene delove, nije poneo čak ni telefon, iako je organizator na svojoj fb stranici najavio da neće biti klasičnih kontrolnih tačaka (KT), već ćemo na 3 mesta morati da napravimo fotografije (selfi, bicikl...), tako da mu je preostalo samo da se zalepi uz nekoga ko će i njega slikati na KT. Ja sam mu rekao da može i sa mnom da vozi, ali je problem što ja nosim hranu sa sobom i ne pravim duže pauze tokom vožnje, tako da mu je bolje da nađe neko drugo društvo.
Morao sam 2-3 puta da mu objašnjavam kako da u selu Stavrupoli (na oko 320. km) pripazi da ne ode zaobilaznicom oko sela (glavni put), već treba da uđe u selo, pa da se kasnije ponovo uključi na put.
Pričajući s njim, priznao sam mu da je meni ovo tek drugi-treći brevet na kom ću koristiti navigaciju, praćenje rute preko Openrunner aplikacije, da sam 18 breveta vozio tako kao on, bez navigacije, ali sam prethodno proučavao rute, imao tzv. skrinšotove (snimke ekrana) na telefonu, često imao i beleške na papiru, za svaki slučaj... (i uvek napravio poneku grešku)
Kad sam spomenuo taj Openrunner, uključio se u razgovor još jedan kolega, kome sam ekspresno brzo (kao da ja imam nekog iskustva) objasnio i praktično pokazao kako da prati rutu na toj aplikaciji. Meni je ovo bilo zapravo prvi put da koristim Openrunner u tu svrhu, na prošlom brevetu iz Soluna nije bilo potrebe (imao sam rutu u glavi), a na pretprošlom (u martu mesecu), koristio sam Google mapu. Odmah da kažem da je bilo sve ok sa Openrunnerom, baš fina pomoć... :)

Dok sam tećem kolegi objašnjavao kako idu kvalifikacije za PBP, registracija i predregistracija, stiže i dečko koji je organizator, a i sAm će voziti brevet. Podelio nam je karte, objasnio šta tačno da slikamo na kontrolnim tačkama, izdiktirao broj telefona na koji treba da se javimo malo pre cilja (to posebno važi za najbržeg) da bi nas neko dočekao...

Od 13 kolega, tj. 12 kolega i jedne koleginice, znao sam sa prethodnih breveta nekoliko njih, svi su iz biciklističkog kluba "Ble Cycling Club":
- organizator (ne znam mu ime, bio je na startu moje prve hiljadarke, juna 2018.);
- ta jedina devojka, Maria Kuki (bila na kontrolnoj tački na drugoj hiljadarci, pre godinu dana);
- Dimitris Kalcas (stari i mnogo jak brevetaš, inače glavni organizator breveta iz Soluna);
-  Marinos iz Aleksandrupolija, lagan i brz, sa kojim sam ranije vozio 2 breveta (avgusta 2018, 600 km, on stigao prvi, ja drugi i marta 2019, 400 km, on stigao prvi, ja četvrti). Gde se on pojavi, tu se zna ko prvi završava brevet... :)

★

Krenuli smo u 20:59, našali se organizator kako će nas častiti jednim minutom, ali smo, čim smo se uključili na put, odmah nakon 15 metara, čekali na semaforu 50 sekundi... :)

Prvih 5 km, do izlaska iz grada, vozili smo svi zajedno, proćaskao sam sa Dimitrisom o hiljadarci koju je prošlog vikenda on vozio (objasnio mu zašto se ja nisam pojavio na startu u Atini, iako sam uplatio 20€), o planovina za narednu godinu što se tiče tih velikih breveta (sledeće god. vozi se Giro Central Greece od 1400 km) itd. Predložio sam mu da razmisli o organizaciji velikog breveta od 1600 km, koji bi se održavao jednom u 4 godine i koji bi se zvao "AAA999": Atina-Aleksandrupoli-Atina, 999 milja. (Aleksandrupoli je na krajnjem severoistoku Grčke)

Kad smo izašli iz grada i skrenuli sa glavnog puta (Komotini-Ksanti), odvojio sam se od ostalih i postepeno se udaljavao od njih (video njihova jaka bela svetla u svom retrovizoru). Znao sam da ne treba forsirati, da nam predstoji dugo putovanje, ali vreme je bilo čarobno, suton, vetar povoljan, ja presrećan što nakon 11 meseci ponovo vozim jedan ozbiljniji brevet, tako da zaista nisam mogao da se obuzdam... :)

Da, nakon PBP-a, avgusta 2019, vozio sam samo 200-ke: jednu u oktobru (doduše, išao biciklom na brevet, pa napravio ukupno 526 km), jednu u februaru, jednu u martu i jednu sad nedavno, u junu...  (zbog drljave Corone, mnogi breveti su otkazani, a neki su prebačeni za jesen) Tako da sam bio mnogo zadovoljan što napokon učestvujem na jednom ozbiljnijem brevetu.

*

Ništa posebno nije se dešavalo u tim prvim satima, polako je padao mrak, na nekim deonicama pomislio sam da eto i to što sam pod stare dane postao "ćora", tj. nosim naočare, ima ponekad i svoje prednosti, a jedna od njih je i ta što kad voziš bicikl, oči su ti uvek zaštićene od bubica, a ove noći, vozeći kroz te ravničarske predele u blizini jezera Vistonida, u nekim momentima izgledalo mi je kao da mi kiša pljušti po licu, koliko ih je mnogo bilo. Trebalo je dobro začepiti usta i disati samo kroz nos... :)

Uživao sam u vožnji u tim prvim satima, jedino mi je smetalo što moram po toj vrućini da imam na sebi i reflektujući prsluk. Otkopčao sam dres ispod njega, ali možda je bilo bolje da ga nisam ni obukao, da sam krenuo samo sa prslukom na sebi... No, i pored toga, baš sam uživo u vožnji svog bicikla. Stalno su mi se u misli vraćale reči italijanskog ultrabicikliste (Nico Valsesia, petostruki učesnik RAAM-a) da ni u jednom momentu ne treba da smetneš s uma da radiš stvar koju voliš najviše na svetu, pogotovo u trenucima kad nastupi kriza... Ja motam i mislim u sebi "ma kakva kriza, ovo mnogo lepo, breeee..." Ali nismo svi kao Nico, naiđe kad-tad i kriza, videćemo kasnije... :)

*

Na 65. km stiže i prva kontrola. Trebalo je uslikati tablu sa nazivom mesta. Na ulazu u selo, nije postojala (ili je ja nisam video) ta klasična tabla (već jedna druga, sa opširnijim tekstom :) ) i produžio sam, misleći da će je kasnije biti, ali pošto je nije bilo, a već sam zašao u selo, stao sam i napravio foto u centru (jedan prepoznatljivi objekat), pa produžio, s idejom da slikam tablu na ulasku u selo sa druge strane (valjda će je biti), ali na izlasku bila je tabla koja obaveštava da je kraj sela, pa sam nju uslikao kao dokaz da sam tu prošao biciklom. Naravno, računao sam i na to da organizator neće biti baš toliko strog, pogotovo jer je video da sam se još na početku odvojio, a kasnije kao što sam ja na nekim deonicama gde put ide pravo u svom retrovizoru video bela svetla biciklista koji me prate, tako su sigurno videli i oni moje crveno treptuće svetlance...

Sledeća kontrola bila je u luci Keramoti, na 105 km, i trebalo se uslikati ispred nekog od feribota (koji voze za ostrvo Tasos). Dok sam ja stao, namestio bajs da se, kad ga fotografišem, u pozadini vidi i taj veliki brod, već je stigla i grupa od njih 7-8. I njih sam slikao. Kasnije se ispostavilo da obe te fotografije nisu uspele, tj. pomerio sam telefon prerano, pre "klik"-a, pa se samo vidi nešto mutno... Ali video me dečko organizator (nešto sam ga pitao), tako da bi mi to eventualno bio dokaz da sam u Keramotiju bio, ako bi na cilju bilo problema... (a nije)

Ja sam odmah krenuo dalje, prema Kavali. Ne znam koliko su se ostali zadržali u tom mestu. Neki nisu, isto kao ja, neki verovatno jesu da bi kupili nešto za jelo ili dopunili zalihe vode, pošto je tek bila prošla ponoć i taverne, trafike, još su bile otvorene...

★

5-6 km nakon kontrole - piš pauza. Usput i zamena baterija za prednje svetlo. Poneo sam, za svaki slučaj, 3 para (tip 18650), ali kratka letnja noć mogla je da se izgura i sa 2 para. Jedem na brzinu masline koje su se zapetljale u dve (za svaki slučaj) kesice u kojima su bile, pa nisam mogao da ih otpetljam jednom rukom i pojedem ih tokom vožnje...

Vodu ću imati, kako sam i računao, do Kavale, tako da prolazim česme kraj puta i ne stajem.

Ulazim u Kavalu (150 km), gasim Openrunner aplikaciju, ne mogu nigde više da pogrešim sve do kraja breveta. Gasim i lokaciju i internet, da bih čuvao bateriju (treba napraviti fotose i u skijaškom centru, na 230. km), a powerbank nisam poneo...
Na usponu iznad Kavale, sustižu me i prestižu Dimitris i dečko iz Nevrokopija, a pola minuta kasnije i onaj opasni Marinos, koji mi dobaci "dovde si već stigao, a..." (nije znao da sam sve vreme bio ispred njih). Stajem i iz grmlja uzimam kesu u kojoj su voda, keks, crna čokolada i med. To sam tu ostavio dva dana ranije, u sredu uveče, kad sam se iz Drame vozikao gore-dole duž rute...  Moj lični "bag drop". :D
Mogao sam i na kiosku da kupim nešto za jelo, ali više mi se sviđa da sAm odaberem šta ću jesti, a ne da zavisim od toga čega na kiosku ima, a čega nema...
Dok sam se pakovao, prođe me još jedna grupa kolega brevetaša, njih 3-4.

Nastavljam dalje, odmah nakon spusta vidim da su i ovi što su me prošli na usponu stali, ne znam da li baš svi... Jednog kolegu prestigao sam par km niže u selu Amigdaleonas, a mislio sam da su Dimitris i (Super) Marinos nastavili (s njima verovatno i dečko iz Nevrokopija, pošto nema ni navigaciju, ni telefon), ali na deonicama gde nema krivina i svetlo može da se vidi sa nekoliko km udaljenosti, zaključio sam da su ipak svi napravili pauzu i da ponovo nema nikoga ispred mene.

Prošao sam Dramu (180 km), nastavio dalje bez stajanja, jer ću, po planu, napraviti kraću pauzu kod poslednje česme pre početka uspona ka ski centru. Tako sam i uradio: napio se vode (zaliha u stomaku :D ) i napunio flašice na toj česmi kod sela Prosocani, piš pauza, zakopčavanje dresa, a i prsluka, jer je temperatura pala na 16°, pa piči dalje...

Put prazan, tek poneki kamion s bugarskim tablicama poremeti noćnu tišinu.

U jednom momentu, nije više bila noć, ali još nije bio ni dan... nešto između, ugledah negde na istoku, između dva brda, sjajnu Veneru, u društvu neke zvezde, koja je bila malo ispod nje, i pomislih kako je samo za takav jedan prizor vredelo motati pedale celu ovu noć koja je sad već na izmaku...

★

Gledam u sat... 200 km za 7:45, sa oko 13 minuta pauze. Ali čupavi deo breveta tek dolazi...

Sledilo je 30-ak kilometara uspona. Najpre desetak km nešto blažeg, a od odvajanja od puta koji nastavlja prema Bugarskoj (preko sela Nevrokopi) baš žestokog. 19 kilometara uzbrdice gde sam uglavnom vozio u prvoj ili drugoj brzini, a to su kod mene prenosi 34:34 i 34:30, znači 7-8, najviše 10 km/h. Sunce je polako izlazilo, ali kako sam se penjao sve više i više, i temperatura je padala sve više... Po mom termometru, do 13°C, ali Dimitris mi na cilju reče da je bilo samo 11°, pa ajde da verujemo njegovom Garminu, a ne mom žlj meraču... :D
Uprkos hladnoći i vožnji u hladovini, tj. senci (penjanje je bilo sa zapadne strane), skinuo sam reflektujući prsluk, jer vožnja uzbrdo odlična je za zagrevanje. :)

"Kako bi bilo fino nabavljati mleko od ovih ovde planinskih krava", mislio sam dok sam nailazio na grupe od desetina i desetina krava koje su šetale po sred puta. U stvari, kad naiđem, samo stoje i bulje u mene, pa moram da vičem da bi ih rasterao i napravio sebi prolaz. A nekoliko puta imale su i pse čuvare koji su tek nešto malo manji od njih... Srećom, nisu bili agresivni.

Naravno, drugarice krave su i kenjale po putu, pa sam pokušao sebi da utuvim u glavu da nikako ne smem da zaboravim na taj detalj kad se budem vraćao i na spustu jurio 60 na sat. Da ne pišu posle novine "VOZIO BREVET, OKLIZNUO SE NA KRAVLJE GOVNO I SLETEO U PROVALIJU". (ili možda "Vozio bicikl i sleteo u provaliju, nećete verovati na čije govno se okliznuo")
A, osim lajna, bilo je po drumu i kamenja, kamenčića, šišarki...

*

Negde na 220. km, desetak km pre vrha i okretnice, prestiže me Super Marinos. Ok, šta da se radi, nisam više lider breveta... :)  Dečko je dvadesetak godina mlađi od mene, 7-8 kilograma lakši, ima kasetu 11-23 i piči uzbrdo stojeći, uopšte ne seda na bajs... Nešto kasnije, prestiže me i Dimitris. Sam je, nema s njim više onog dečka iz Nevrokopija... moraće da nađe nekog drugog za slikanje kod uspinjače u ski centru.

Nastavljam s penjanjem, duva hladan planinski vetar... srećem Marinosa, već se vraća, juri nizbrdo... U tih desetak km, pobegao mi je celih 20 minuta. Stižem i ja do skijaškog centra, dok ga Dimitris napušta, vraća se i on... Pravim fotografije, oblačim prsluk, stavljam naočare za Sunce, oblačim i dodatne rukave, koje sam zapravo poneo da ruke ne bih mazao kremom, jer se očekuje 33-34°C u toku dana... I koliko me je na početku breveta nerviralo to što moram da nosim i reflektujući prsluk, toliko sam sad bio srećan što ga imam, i to još onaj debeli, sa PBP-a... :)

★

Konačno spust, ono što biciklisti naviše vole. Ali predugačak i previše strm kao ovaj naš, i nije baš nešto za uživanje, moraju se držati kočnice skoro sve vreme, ili barem biti u pripravnosti, pa onda i ona kravlja govna, kamenčići, šišarke...

Jurim nadole i srećem kolege brevetaše jednog po jednog, pozdravljamo jedan drugog... Prvi zaostaje za mnom više od pola sata, 15-minuta iz njega ide dečko iz Nevrokopija, sAm... Pitam se kako će dokazati da je bio gore, ako je sAm i nema telefon... Moraće gore da sačeka nekog.

Sustižem tokom spusta jedan kamion koji me usporava (eto jedanput i obrnutog slučaja, da kamion zeza biciklistu koji ne može da ga obiđe), put uzak, a on širok i seče krivine... Mašem rukom vozaču da mi napravi prostor da mogu da ga obiđem, ali slaba vajda, pa pomalo i rizikujući (nadajući se da neću biti ku*ate sreće da u toj vuko*ebini, u 9 sati ujutro, naiđe neko vozilo iz suprotnog smera baš u tom trenutku) koristim jednu priliku i obilazim ga. Malo zatim put na trenutak postaje ravan, usporavam, pa kao ajde da tu napravim piš pauzu. Ali taman da počnem, vidim stiže onaj drljavi kamion, pa brzo skači na bajs i gas... da ne moram ponovo da se mučim sa obilaženjem. A pišanje može i da sačeka, jelte... :D

Polako se bližim kraju spusta, susrećem i poslednje kolege, brojim ih usput i vidim da niko još nije odustao. Žalim ih pomalo, znajući kolika muka ih čeka do vrha. Oni poslednji, po mom predviđanju, imaće problem da brevet završe unutar vremenskog limita od 27 sati...

★

Čim sam se sjurio dole u ravnicu, odmah stajem, 'oće bešika da pukneeee... :D

Uzimam vodu opet na istom mestu, kod sela Prosocani, a primećujem da tu kraj puta postoji i waterpark, pa kujem planove kako da porodicu dovedem ovde na zajebavanje s vodom... :) Računam koliko bi benzina potrošio od Soluna, koliko bi koštao put...

Prolazim Dramu, nastavljam za Ksanti, sledi 80 valovitih kilometara, stalno gore-dole, kao na PBP-u, ravno ne postoji, a biće i 2-3 teža uspona, jedan čak oko 5 km dugačak.

Kada sam, dva dana ranije, vozio (kombi) iz Drame za Komotini, video sam da postoje česme kraj puta, tako da voda neće predstavljati problem (a znao sam to i od ranije, prošao sam tuda biciklom početkom marta ove godine), a što se tiče hrane... pa ostavio sam na jednom mestu pakovanje slanog keksa i sad kad sam prolazio biciklom trebalo je samo da ga pokupim. Međutim, najpre sam pogrešio mesto (slična krivina), pa zatim, nakon 1 km, našao pravo, ali trebalo mi je 5-6 minuta da pronađem sakrivenu kesu u žbunju... :)

Otvorio sam kesicu sa tim keksićima i metnuo ih u otškrinutu torbu na ramu, pa ih štrpkao tokom vožnje. Prijalo je slano, kao što su i masline prijale prethodne noći.

Sustiže me ponovo Dimitris, koji je očigledno stao u Drami da bi pojeo nešto, veli "Evo ga Mića nejaki...". Ja mu samo otpozdravim, a posle pomislim da je trebalo da mu kažem da upravo jedem, pa sam zato usporio.

Sunce je već visoko, vrućina je, u nogama imam već 300 km, apetit slab i nikakav, put ubitačan sa bezbroj tih malih uspona, asfalt poprilično loš (zbog štednje trpali u njega kamenje, koje je nakon mnogo decenija "isplivalo" na površinu), ne bih se bunio da mi neko ponudi krevet ili barem dušek na nekoliko sati... Tako da, usporio sam, mnogo sam usporio. A pravim povremeno i neke sitne pauze, tipa zastanem u hladu nekog drveta, popijem malo vode, pa nastavim...
Da barem nema nikoga ispred mene, pa da žurim da me niko ne bi prestigao pre cilja, to bi mi i bio nekakav motiv, ali ovako gledam samo da završim, pošto ionako neće biti ništa od novog ličnog rekorda na 400 km. Prethodne 400-tke završio sam za 20:18, 21:05 (2018) i 18:32 (2019), a sad ću sigurno prebaciti 19 sati, iako sam planirao da brevet završim ispod 18 sati, ali očigledno debelo sam potcenio više od 3800 metara visinske razlike i vrućinu... (na prethodnim brevetima od 400 km bilo je 1440, odnosno 3117, odnosno 3333 mnv)

Kriziranje... Do sada me na "kraćim" brevetima nije 'vatala kriza, jedino na onim od 1000+ km (kao i na mom prvom brevetu). Mislim na one krize kad pomisliš kako je baš glupo što se tako mrcvariš, kao da bicikl ne može da se vozi isključivo uživanja radi, bez ikakvih pritisaka i vremenskih limita. U mom slučaju, krize takvog tipa obično idu uz probleme u vezi sa ishranom (manje sa nespavanjem), pa tako i ovoga puta... U poslednjih 50-60 km, izgubio sam potpuno apetit, muka mi je bilo od pomisli na bilo kakvu hranu. Tako da sam odlučio da ne jedem ništa do cilja, a onda kad završim brevet da kupim nešto lepo za jelo (giros, pečeno pile...). Ali ipak sam morao, samo 5-6 km pre kraja, da ubacim nešto u kljun, ponestalo mi snage skroz na skroz...

U poslednjih 50 km imali smo vetar u lice, tek da se zna...

Stigao sam na cilj oko 16:50, našao restoran Goody's, ali tamo nikoga, a trebalo je da nas neko iz organizacije čeka. Uđem unutra i pitam one što tu rade "gde je čovek zadužen za nas bicikliste?", a oni pojma nemaju o čemu pričam... "Nije valjda da sam stigao prvi...", pomislim. A ako je tako trebalo je telefonom da najavim svoj dolazak, kako smo na startu dobili uputstvo. Ništa, zovem onog dečka organizatora, koji takođe vozi brevet, i kažem mu da sam stigao u Goody's, ali da tamo nema nikoga, a nisam se najavio telefonom jer sam bio ubeđen da su Marinos i Dimitris ispred mene. Jedva smo se nekako razumeli, tj. on mene valjda jeste, ali ja njega nisam najbolje, osim za ono što mi je rekao da fotografišem bicikl ispred restorana (da bi se videlo vreme), pa sam tako i uradio i ostao da čekam...
Ali ubrzo eto ga stiže Marinos, kaže da su se preselili u jedan kafić nedaleko odatle, zato što tamo ima dobra hladovina... Ipak su i on i Dimitris već stigli, on pre više od sat vremena, kako reče.

Odosmo zajedno do njega, tamo su za stolom sedeli jedan momak i jedna devojka. Pogledali smo fotografije sa mog telefona, one sa KT, upisali su u karton "prolazna vremena", kao i ono konačno, platio sam medalju, koju sam odmah i dobio...

Sviđa mi se što "Ble Cycling club" odmah deli medalje (imaju zalihe), ne mora da se čeka na njih, ali mi se ne sviđa to što su malo skupi za ono što nude. Eto, na ovom brevetu smo sami bili odgovorni za KT, nismo dobili ni po jednu drljavu bananu na startu ili cilju, a učešće je koštalo 8€.

*

Što se ishrane tiče, obično nemam problema na brevetima do 400 km, ali ovoga puta imao sam. Dovoljno je bilo samo da kupim neki hleb, đevrek, tako nešto, neku Coca Colu... čisto da razbijem monotoniju, ali nije mi ni palo na pamet, eto... Za sledeći ozbiljniji brevet poneću još više maslina, još slanih stvarčica, sendviče sa sirom... a manje slatkih stvari (njih mogu naći na bilo kom kiosku).

★

Znači ukupno vreme 19:47, od toga na pauze otišlo oko 52 minuta.
Prvih 200 km za 7:45 (pauze 13 minuta), ostatak od 206 km za čak 12:02 (pauze 39 minuta). Kilometara ukupno 411 km (računajući i vožnju do starta i od cilja nazad do kombija), što mi je jedanaesta najduža vožnja u karijeri...

•••••

Popričao sam sa Marinosom i Dimitrisom, zatim odvezao bajs do kombija, skoknuo u supermarket po klopu (nije više bilo pilića, pa sam uzeo druga dva jela), pojeo sve, razgovarao "s ženče" preko telefona (pitala me da li ću se vratiti na vreme da narednog dana možemo da odemo na kupanje), pa rešio da ne spavam, nego da vozim koliko mogu, pa kad ne budem više mogao, da negde usput prespavam (imam krevet u kombiju) i nastavim vožnju ka Solunu narednog jutra. Uspeo sam (JEDVA) da se dokotrljam do Asprovalte (220 km od Komotinija), smazao sam na brzaka jedan lepi giros i komirao se...