Koreni

Nakon vožnji do Beograda i Đavolje Varoši ostalo mi je bilo još nekoliko dana boravka u Leskovcu, pre nego što ću se vratiti svom porodičnom životu, pa sam ih iskoristio za još neke kraće ture po okolini.

* * *

Najpre Sijarinska Banja.

(primećujete li nešto čudno na ovoj fotografiji?)
[tačan odgovor potražite dole u komentarima]

Nekad je to bio pravi, prirodni gejzer, a onda su ga "mudraci" pretvorili u jednu drljavu fontanu. Oni koji su boravili u Sijarinskoj Banji pre 20 ili više godina i u ovih proteklih nekoliko (15-ak), znaju o čemu govorim, koja je to razlika...

Kao u stara vremena, kad smo s roditeljima noću dolazili da točimo "Raj" kiselu vodu. Nisu bili bicikli, bio je narandžasti "Stojadin" (LE 212-24), nisu bile plastične flaše (nisu tada postojale), bile su staklene, nisu stoga bili ni plastičnii zatvarači, već dupli najlon i gumice (od starih guma za bicikle).
A nakon točenja, kupanje pod gejzerom. Pa kad svane i nagrnu ljudi, mi bež' u Leskovac. I tako jedno 30 puta, tamo negde u periodu 1977-79, ja mislim...

* * *

Sledeća vožnja: Sijarinska Banja!
Da, ali sada drugim putem.
U Lebanu se skrene levo i ide se preko brda, pa preko brda, pa opet preko brda...
Pa na kraju spust.

Odozgo, s puta, vidi se Šumane. Čuven je bi SobOr (sabor) u tom selu. Moji roditelji tamo su išli kao deca, a i kasnije često. Meni se rođendan (21.4.) pada tačno 9 meseci nakon tog Sobora (21.7.), pa sam se uvek šalio kako su se ćale i keva 1965. "vratili od Sobor iz Šumane i zaigrali se..."

Sa tog Sobora je i moja najstarija fotografija: 21.7.1968.
Gore: stric, strina, majka, otac.
Dole: braća od strica, sestra i dvogodišnji ja.
Gornjeg reda više nema.
Donji red čeka svoj red...

Na žalost, odlaze ljudi i preko reda. Kao što je moj brat od rođene tetke (majkine sestre), koji je poginuo na putu prema Lebanu. Nakon što je sleteo s puta, traktor je pao preko njega...

To je Gornje Vranovce, tj. tih nekoliko kuća koje su van sela, koje se zapravo nalazi dole pored reke Šumanke. Tu mi je ćale rođen i tu je živeo do odlaska u vojsku 1958. godine. Pričao mi je kako je zavideo ovima koji su živeli u ravnici. A oni su morali stalno da se pentraju gore...

Još nekoliko sela i desetak kilometara puta i stiže se u selo Buvce. Tu mi je rođena keva. Sećam se da me je kao dete mnogo bilo sramota kad me neko pita odakle mi je majka (kao smešno ime sela).

Ja sam mislio da je ovo (Lebane-Bojnik) isključivo partizanski kraj, ali vidim da je bilo i onih drugih...

Nakon Buvca, počinju Šiptarska sela. Mada vrlo malo ljudi živi tamo, zapusteo kraj totalno...

Hteo sam da u S. Banju stignem direktno, sa severoistočne strane, ali sam nekom greškom izašao u Medveđu. Skoknuo sam do banje, natočio vodu, pa natrag u Le. Tura je iznosila 125 km, dok je ona prva bila 117.

* * *

Sledeća vožnja, poslednja u ovoj seriji: Od Leskovca na jug, pa preko nekih brda do Šumana (ponovo me nešto vuklo u taj kraj), pa uz reku sve do Klajića. Tamo se završava asfaltni put.

Posle Šumana, prošao sam kroz G. Vranovce, pa i pored groblja na kom su sahranjeni baba i deda sa očeve strane. I nešto sam razmišljao...

Koja je to slučajnost da se rodiš!

Eto, da se nisu rodili taj deda i ta baba (+ i oni sa majčine strane), ne bi ni mene bilo. Ne znam ja koje su sve slučajnosti dovele do toga da se rode moje babe i dedovi (i svi njihovi preci unazad), ali siguran sam da postoji gomila tih slučajnosti! Ne samo što se njih tiče, već i u životima svih ikada rođenih ljudi.

Evo primera:
- Moj otac se slučajno rodio. On nije bio planiran, kao peti u nizu. Međutim, umrlo je babi i dedi jedno (mislim dvogodišnje) dete, pa su oni onako tužni rešili da ga "nadoknade". I, već pod stare dane za to vreme (imali su 36, odnosno 37 godina), napravili su mog oca. Ćale je u selu živeo do odlaska u vojsku, a po njenom odsluženju, ostao je da živi u Zemunu. Tamo je već bio jedan njegov stariji brat. Ne znam kako se on zadesio tamo (verovatno opet neka slučajnost), ali da on nije bio tamo, otac bi se sigurno vratio u svoje selo. A ovako je ostao, našao posao... A našao je i kevu!
- A otkud majka u Zemunu? Pa opet "zahvaljujući" nečijoj smrti. I to ne baš bilo čijoj. Otac joj je umro kada je imala 8 godina. Majka joj se preudala, a ona je ostala da živi sa svojim dedom i babom. Ne znam kako je sve to krenulo i zašto, ali majka je sa 15 godina otišla od kuće i čuvala je decu po kućama. Najpre u Lebanu i Leskovcu. A onda je (valjda opet nekim slučajem, ne znam) završila u Zemunu. I našla mog oca.

Znači, da nije umrla ta nesrećna beba, da stric nije zadržao oca u Zemunu, da deda sa majčine strane nije umro sa 28 godina, da mi keva nije krenula trbuhom za kruhom... Pa ne bi bilo nas sledećih: mene, moga sina, moje ćerke, moje sestre i moja dva sestrića. Normalno, i svih drugih koji slede, svih naših ostalih potomaka.

A naravno, za rođenje moga sina, na primer, ovo su samo slučajnosti sa jedne strane (moje). Sa majčine (moje supruge) ima drugu kolekciju. Interesantno je kako jedan vojnik u 2. Svetskom ratu zamalo nije ubio mog tasta, kada je imao samo 17 godina. Da sad ne ulazim u detalje, šta i kako, uglavnom podigao je već bio pušku na njega, ali se predomislio i spustio je. Osim te i još bezbroj drugih slučajnosti, koja je baš verovatnoća da se rodiš zahvaljujući tome što tvoj otac postane ulični muzičar i dođe u državu u kojoj živi tvoja majka, da svira u gradu u kome ona studira?

I tako sam ja filozofirao u sebi, dok sam biciklom prolazio pored groblja u Gornjem Vranovcu...

I to je to. Ova je bila tura od 108 km.
Na početku sam pravio fotografije, posle sam prestao (nisam znao da ću pisati post o ovome).

Na ovim vožnjama, slušao sam i muziku (vidi se bluetooth zvučnik). Do Bg i Đavolje Varoši nisam. Danju glazba i nije toliko potrebna, kao kada se vozi noću.

* * *

Planovi za budućnost

- Da jednom godišnje napravim jednu dužu turu po Evropi, eto za 2018. već sam odredio rutu: Giro d'Italia.

- Da probam da vozim brevete. To nisu trke, već "obične" organizovane vožnje na distancama od 200,300,400,600 i 1000 km (ima i 1200, kao i 1400). Jedino postoji vremenski limit (za 200 km je 13,5 sati, za 300 je 20 sati, za 400 je 27 itd). Najpoznatiji brevet na svetu je Pariz-Brest-Pariz (1200 km), koji se održava svake četvrte godine. Sledeći je 2019. Pa videćemo...