Ja, biciklist: Mala istorija

Pre nego što, u naredna dva posta, opišem vožnje od Leskovca do Beograda (za 1 dan) i nazad, preko planine Gajtan do Đavolje Varoši, kao i neka kraća putovanja u proteklom mesecu, uvodni tekst o svim mojim biciklima.

* * *

Naučio sam da vozim bicikl (u Leskovcu obično kažemo bicikla, u ženskom rodu) negde oko 7. godine. Na kevinoj bicikli, bila je zgodnija jer nije imala ram, kao muške. Naravno u stojećem stavu, pošto mi je sedište bilo previsoko. I, naravno, leđa izguljena od tog istog sedišta. Kasnije su već došle Poni bicikle, a i poraslo se. Svoj prvi lični  bicikl dobio sam kada sam imao 17 ili 18 godina, ali sam ga prodao pred odlazak u JNA. Pare od njega, kao i one koje sam sakupio na ispraćaju, dao sam jednom dečku koji mi je napravio pojačalo za gitaru.

Posle povratka iz vojske (1986.) nisam imao svoj bicikl. A onda sam 1992. ponovo kupio jedan. U robnoj kući "Beograd". Primetio sam kako inflacija jede cenu u dinarima, pa je trgovci povremeno koriguju, sačekao da cena ponovo padne u nemačkim markama (ja sam uličnim muziciranjem zarađivao uglavnom devize, jel' te) i onda kupio bicikl vrlo jeftino. Ako se dobro sećam, platio sam ga oko 160 DEM.

To je taj bicikl iz '92

Te devedesete su bile period u kome sam dosta putovao poslom (ulično muziciranje) i slabo sam vozio, tako da sam i taj bicikl prodao vrlo brzo (za 200 DEM). A naredni sam kupio tek 2000. godine. Krajem 1999. počeo sam da se zamlaćujem sa kladionicama, dosadilo mi je da stalno idem peške do centra, pa sam ponovo kupio "točak". Klađenje sam ubrzo zabatalio, a počeo da švrljam na biciklu sve više i više.

Taj bicikl ostavio sam ćaletu, a ja sam sebi kupio nov, malo kvalietniji. Stigao je u Leskovac 11.9.2001. godine (čuveni datum). Njega i dan danas vozim. Dobro ga održavam, stavljam kvalitetne delove itd. Jedino mi je problem to što je mnogo težak, ali to je valjda i normalno za planinske bicikle.

Njega sam intenzivno vozio u Leskovcu oko 1,5 godinu. I zimi i leti. I danju i noću. Kad sam vozio po minusu, nosio sam termos sa vrelom vodom, koju sam posle mešao sa onom iz flaše (koja bude poluzaleđena). Rekordni mesec bio mi je novembar 2002, kada sam prešao, ako se ne varam, 2170 km, a rekordna vožnja bila je 208 km za jedan dan (Leskovac-Vlasotince-Babušnica-Sićevačka klisura-Niš-Leskovac). Išao sam više puta do Vlasinskog jezera (slike dole), Vranja, Radan planine, Aleksinca, Prokuplja, Sijarinske banje, Niša (mnogo puta)... A onda sam se oženio...

Na volanu je bio i radio-kasetofon sa zvučnicima, što se na ovoj fotografiji i vidi.
Pošto sam već imao veliku bateriju od 12V, kasnije sam ugradio i 4 (ž)migavca, stop svetla, automobilsku sirenu  itd. 

Vožnja obavezno u dresu Milana, i onda, i sada...

Preselio sam se u drugu državu, a, naravno, i bicikl je promenio adresu. 2003. i 2004. sam povremeno, u stvari vrlo retko vozio (i najčešće ispod 100 km dnevno), da bih sa rođenjem sina (septembar 2004.) postepeno sasvim prestao (iako je rekord iz tog perioda, od 150 km za dan, postavljen u maju 2005.).

Malo dete u kući, selidba, zakućivanje, mnogo posla itd. učinili su da sam svoj bicikl u potpunosti zapostavio. Čamio je u garaži sa omekšalim gumama. Jedino sam sina povremeno vozio, ali na jednom drugom biciklu, koji je imao dečije sedište. Kasnije je u kuću stigao i internet, nova zanimacija...

Ali pokušao sam da se vratim biciklizmu 2011. godine, čak sam o tome napisao i jedan post na blogu (link: https://mica-biciklist.blogspot.com/2018/12/pedalata-bagnata-pedalata-fortunata-ili.html ), ali dobio sam 2013. godine i ćerku, tako da... sve iz početka, repriza.

I tako, ove godine u junu, onako naprasno, rešim ja da smanjim težinu (naravno, uz godine i slabu fizičku aktivnost, pojavljuje se višak kilograma). Pošto nisam neko ko uživa u hrani (jedem samo da ne bih bio gladan), nije mi bilo teško da mršavim ritmom od oko 1 kg na svakih 10 dana (već sam na minus 11). Prvih mesec dana sam samo pazio na ishranu, a od 4. avgusta i zvanično sam se vratio pedaliranju i mislim da je to definitivno (decu više nemam nameru da pravim). Znači, dok budem mogao, neću više prestajati.

U avgustu sam imao samo oko desetak vožnji. Takođe i u septembru (razlozi: kampovanje, odlazak u Leskovac, ovamo-onamo). Počeo sam sa turama od po 50-60 km, pa onda više i više, sve do nekih 120 km za dan. Uglavnom sam vozio uveče i noću, po mraku (samo 2-3 puta sam uhvatio sat-dva dnevnog svetla). Izludeo sam od mraka, veštačkog svetla, farova automobila...

I sve vreme kovao sam planove o nekom dužem putovanju, višednevnom.

A prilika mi se ukazala već u oktobru. Otišao sam nekim poslom u svoj Leskovac, sAm, bez porodice. Pre kretanja na veliku avanturu, vožnju do Beograda u dva dana (po oko 150 km za dan), hteo sam da proverim mišiće na nogama, pa sam dva dana (tj. noći) uzastopno vozio od Le do Niške banje (po 120 km). Pošto sam dobio pozitivan odgovor, sačekao sam da prođu 2-3 kišna dana i krenuo za Bg. Moj rezon bio je: ako sam u stanju dva dana uzastopno da izvozim po 120 km, u cugu, moći ću sigurno i dva dana uzastopno po 150, za ceo dan. Plan je bio da se u Jagodini prespava. A u Beogradu, ako bude potrebno, da se odmara jedan dan. Ili čak dva, ako bude bilo neophodno.