3 godine bicikliranja

Danas mi je divan dan, treći mi je rođendan... :)

3 godine bicikliranja i broj prebicikliranih kilometara... piše na dnu teksta (fin broj, što jes'-jes' :) )

Danas, 4.8.2020, tačno je 3 godine otkako sam (ponovo) počeo da teram bicikl, pa ću u ovom postu da napravim mali rezime ("mali"): koje bicikle sam vozio, gde sam vozio, koliko kilometara sam prešao itd...

★

Mali uvod

Bicikl sam kao dete vozio kao i svi ostali, ništa posebno. A nakon tinejdžerskog doba, nisam ni imao svoj bajs, sve do 2000. godine (od 1985, znači oko 15 godina), kada sam kupio jedan, da ne bih morao pešice da idem do kladionice (to je tada bila novotarija). Klađenje sam ubrzo batalio, a bicikl počeo da vozim sve češće, pa sam 2001. kupio jedan malo bolji: bugarski MTB Cross. Stigao mi je 11.9, baš na dan kad su padale kule u Njujorku. Vozio sam ga dosta često sve do ženidbe, 2003. godine, a najintenzivnije u jesen 2002, kada sam u oktobru prešao preko 1500 km, a u novembru preko 2000. Išao sam često do Niša (živeo sam u Leskovcu), Sijarinske banje i tako po okolini grada i obližnjim mestima... Nakon ženidbe i selidbe u Solun, vozio sam Cross-a povremeno još oko godinu dana, a onda sam postao ćale i nije više bilo vremena za hobije. Kada je sin malo poodrastao, pokušao sam 2012. da se vratim bicikliranju, ali sve se završilo na samo nekoliko vožnji. A 2013. dobio sam i ćerku, pa je bajs definitivno završio zatrpan nekim drugim stvarima u jednoj prostoriji u sklopu garaže...

★

2017. godina

Dakle, kao što rekoh, počeo sam ponovo da vozim 4. avgusta 2017. Možda bih i ranije, ali stalno mi je bio neki haos u garaži, gomila stvari i bicikl mi nije bio pri ruci, da mogu lako da ga uzmem i posle vratim nazad. A kako sam odlučio da ponovo krenem da vozim? Pa slučajno... Desilo se da je moja žena, u parku gde smo uveče izvodili ćerkicu, našla društvo: neku ženu koja je imala ćerku istog uzrasta kao što je i naša, pa su svako veče pričale i pričale... tako da sam ja rešio da se "otcepim" od njih, dosadno mi bilo da slušam te ženske razgovore.

Bilo kako bilo, napravio sam tog prvog dana krug po gradu (do Ikee), prešao 34 km, a već narednog skoknuo do ženine tetke, koja živi u jednom selu 32 km daleko od Soluna. Znači ukupno 64 km, sa sve nekim opasnim usponima, tako da sam umro u povratku...

Ali ipak sam i u naredna tri dana vozio po 60 i nešto km, ali po ravnom.

Onda smo išli na kampovanje, pa sam napravio 7 dana pauze. A nakon toga još nekoliko vožnji, uz povećanje broja km (do 98), pa onda (krajem avgusta) u Leskovac i opet pauza od 18 dana.

Povratak u Solun i još 7 vožnji do kraja septembra, uključujući i prvu od preko 100 km (126).

U oktobru sam ponovo, nekim poslom, skoknuo do Leskovca i tamo ostao 18 dana. Bio sam sàm, tako da sam imao vremena i za bicikl, što sam obilato koristio. Vozio sam u cugu od Leskovca do Beograda, pa nakon dva dana nazad u Le, pa zatim jednu vožnju od 200 km, do Đavolje varoši, i još nekoliko od preko 100...
O tome neću detaljnije, ima na blogu postova o tim vožnjama.

U novembru još 7 vožnji, u decembru 3.

★

2018. godina

Polovinom januara nastavio sam da vozim, a 30.1. kupio novi bicikl: Scott treking. I o tome, tj. o njemu, imam post na blogu.

U februaru treninzi, uglavnom ispod 100 km po vožnji.

U međuvremenu sam otkrio BREVETE, napalio se na ideju da ih vozim, tako da sam već 3. marta učestvovao na jednom od 400 km i uspešno ga završio. Ogroman tekst o njemu je na blogu.

Počeo sam i da povećavam kilometražu, u martu mi je svaka druga vožnja bila preko 100 km, a već u aprilu i maju skoro svaka... (u maju prvi put preko 2000 km za mesec dana)

22. aprila i drugi brevet, 200 km.

18. maja ponovo brevet 200 km.

U junu (2470 km) još tri breveta, najpre 300 km, pa 400 km i na kraju kruna: brevet 1000 km, Larisa-Atina-Solun-Larisa.

U julu i avgustu red vožnje, red porodični izleti, red kampovanje...

1. avgusta prvi put biciklom preko granice: od Soluna, preko Dojranskog jezera, Valandova i Đevđelije, nazad u Solun.

A 25. avgusta verovatno najteži, ali zato možda i najlepši brevet u karijeri (ako izuzmemo PBP), od Soluna, pa preko raznih nekakvih brda i planina do Prespanskog jezera, pa opet preko nekih drugih brda i planina nazad u Solun, predivno putovanje od 600 i nešto km. Svašta se tu izdešavalo, ali nažalost još nisam napisao post o tom brevetu, kao ni o hiljadarkama (biće, kad-tad).

U septembru samo "obične" vožnje, izuzev breveta od 300 km (22.9.).

Polovinom oktobra išao sam biciklom od Soluna do Leskovca, nakon dva dana i nazad (ukupno 735 km), a 26. oktobra do Ohrida i nazad (521 km).

Novembar i decembar ništa posebno...

★

2019. godina

Polovinom januara otvaram sezonu.

Već u februaru prvi brevet od 200 km, u martu od 300 i 400, a u aprilu od 600 km (koji sam završio ubedljivo prvi, od 55 učesnika).

U maju mesecu 200 km brevet, koji sam, sa svojim treking biciklom, vozeći prosečnom brzinom od 26,7 km/h, završio za 8 sati i 14 munuta, pri tom napravivši samo dve pauze od po minut (točenje vode i pišanje), što sa 5 minuta izgubljenih na kontrolnim tačkama, iznosi oko 7 minuta pauziranja na 216 kilometara.

U junu još jedan 200 km brevet, ali na njega sam putovao biciklom, pa napravio ukupno 500 km.

U julu izvožena još jedna hiljadarka brevet (Atina-Solun-Atina), žestoke vrućine, minimalno spavanje, veoma težak brevet.

U avgustu kampovanje na koje sam nosio bugarski Cross, pa ujutro ili uveče trenirao po 2-3 sata jer...

... jer od 18. do 21. avgusta vozio sam najpoznatiji svetski brevet, čuveni Pariz-Brest-Pariz (1220 km) i završio ga za 77:15. O njemu nema posta na blogu, ali spremam ga za godišnjicu, znači tu je za 15-ak dana.

Malo u Italiju porodično, pa od septembra ponovo u sedlu, ali do decembra ništa posebno, izuzev jednog 200 km breveta u oktobru, na koji sam išao biciklom, pa napravio ukupno 562 km.

★

2020. godina

Prvi brevet već 1. februara, a 6.2. stiže mi i drumski bicikl Canyon Endurace.

1. marta još jedan 200 km brevet, a narednog dana iz Aleksandrupolija skok u Tursku, do grada Kešana (imam post o tome na blogu).

Desetak dana kasnije i skok do Bitolja i Prilepa.

Zatim stiže Corona, svetska pandemija, vozim kraće vožnje zbog vremenskog i prostornog ograničenja kretanja u Grčkoj (nije bilo klasičnog policijskog časa).

Krajem aprila, za rođendan (moj i ćerkin), tokom noći provalili lopovi i odneli mi i novog Canyona, i starog trekinga, i ženin sklopivi bicikl i dve električne gitare, dron, bušilucu, powerbankove, bluetooth zvučnik, svetla za bicikl...

Srećom ostao mi je Cross MTB (bio u podrumu), pa sam njega vozio do 2. juna, kada mi je stigao novi Canyon, ovog puta ne drumaš, već hibrid (praktično drumski bicikl, ali sa ravnim volanom), o kome ću uskoro da napišem post na blogu.