Leskovac-Beograd-Leskovac

Kao što sam već pisao u prethodnom postu, tokom leta sam malo trenirao i kovao planove o svom prvom dužem putovanju biciklom, višednevnom. Ja već imam 51 godinu i niko ništa mi ne garantuje, u smislu zdravlja, tako da sam baš bio rešio da se upustim u avanturu tog tipa. Dok još mogu. Na kraju krajeva, uvek je bolje da se u životu kaješ što jesi nešto uradio (ako nije ispalo kako treba), nego da patiš što nisi. Što nisi pokušao, što se nisi odvažio... Vreme ne radi za mene, ja ga nemam previše. Nemam vremena za premišljanje, tako da sam iskoristio prvu priliku, svoj tronedeljni solo boravak u Leskovcu, bez porodice.

Pre puta u Beograd, vozio sam dva uzastopna dana (tj. noći) do Niške Banje, po 120 km, i zaključio da sam u stanju da za dva dana odem do glavnog grada. Ako mogu dva dana uzastopno da izvozim po 120 km u cugu, moći ću sigurno i po 150 za ceo dan, kontao sam.

Dakle, planirao sam da prespavam u Jagodini i da u Beogradu ostanem jedan ili dva dana, da bih odmorio mišiće. Trebalo je da krenem rano ujutro i da u ex Svetozarevo stignem kasno popodne, međutim prethodnih dana potpuno sam poremetio svoj ritam spavanja (vozio noću do Niške Banje, a posle spavao danju, padala je i kiša dva cela dana), tako da sam dan pre polaska zaspao tek oko 10 ujutro, a ustao oko 18h.

Završio sam neke posliće predviđene za taj dan, bilo je tek oko 22h i razmišljao sam nešto da mi je možda bolje da ne čekam jutro.
"Jeste da sam planirao da vozim po danu, pošto sam izludeo od noćnih vožnji tokom leta, ali sada sam svežiji, a sutra ujutro i pre podne stići će me umor od nespavanja", kontao sam ja i počeo polako da se pakujem. Spremanje je potrajalo oko 2 sata i oko ponoći sam svečano krenuo.

Čim sam izašao na ulicu i seo na bicikl, eto ga prvi problem: dok motam, udaram petama u bisage. Kupio sam ih 2-3 dana ranije, padala je kiša u tom periodu i nisam stigao da ih "seftelišem". Morao sam onako prepunjene da ih skidam i pomerim malo unazad. Izgubio sam oko 15 minuta.

Noć je bila hladna, vlažna, pomalo maglovita. Obukao sam se kol'ko treba, stavio ispod kacige i kapuljaču od šuškavca i krenuo. 10 km starim auto-putem, pa onda novim.
Vozio sam i bio sam zabrinut.
I ljutio sam se na samog sebe zbog toga.
"Uživaj, bre, uživaj! Zar ovo nije ono o čemu si sanjao?", prekorevalo je srce mozak.
"Uživam, bre, uživam...", odgovarao je mozak, zabrinuto.
[To me je podsetilo na onu scenu iz "Vrućeg vetra", kada na Šurdinoj svadbi neko kaže Čkalji da treba da se raduje, a on, Firga, odgovara: "Radujem se, radujem..."]

A zašto sam bio zabrinut? Pa čekao me je dugačak put, bajs mi nije bio u najboljem stanju. Osim lanca (stari mi je pukao kad sam po drugi put krenuo u Nišku Banju) i sajle za prednji menjač, nisam menjao ništa godinama, nisam podmazivao (opet osim lanca), kočnice mi nezategnute... Tako da sam se bojao da mi se ne desi neki kvar, pošto vozim daleko od naseljenih mesta, po auto-putu, sa kog ne možeš da se isključiš u bilo kom trenutku.

Ali kako je vreme odmicalo, negativne misli su me postepeno napuštale i stvarno sam počeo da uživam. Šta, nosim sa sobom sav potreban alat, razne ključeve, imam i dve rezervne unutrašnje gume, imam pare, nosim hranu, vreme će biti lepo, neće biti kiše... Jeste, bajs nije sređen kako treba, ali i ne idem na kraj sveta. 300 km do Beograda su mi kao 3 vožnje od po 100. I još 3 u povratku. A imao sam od 4. avgusta 20 vožnji i ništa strašno nije se dogodilo. Neće valjda ni u ovih nekoliko dana...

Jedino panduri. Znam da je zabranjeno voziti bicikl po auto-putu, ali nadao sam se da neću naleteti na neke baksuze. Pa, i ako naletim, ne verujem da bi me baš kaznili. Kad im objasnim situaciju (odakle idem, kuda putujem, ostvarujem svoj san, ovo-ono...), možda bi mi i progledali kroz prste, možda bi me samo uputili na sporedni drum, sumnjam da mi pisali kaznu (koja iznosi 10.000 dinara, kako sam čuo).
Tako je i bilo, do Bg praktično nisam ni video policiju, samo me je jedan njihov auto prestigao tamo negde kod Velike Plane.

Usput sam u početku jeo samo banane i pio jogurte: 5 banana i 1,5 l jogurta smazao sam već do Aleksinca. Poneo sam u torbama još i 3 kuvana jaja, pola hleba, 300 grama goveđe pršute "Zlatiborac", nekoliko Mars i Snikers čokoladica, neke medenjake i pakovanje od 500 grama Cedevite, za pravljenje napitaka.

Kako je put odmicao i ništa loše nije se desilo, počeo sam zaista sve više da uživam u svom putovanju biciklom. Pogotovo kad je svanulo i mogao sam konačno da isključim svetla. Već sam se bio i uhodao: zastanem kod table pre ili posle isključenja sa auto-puta (slike koje slede), napravim foto, postavim na fejs (nosio sam sa sobom tablet), pojedem nešto, korigujem odeću (postepeno skidam suvišno) i pičim dalje.

Da, trebalo je da prespavam u Jagodini. Ali tokom vožnje, razmišljao sam o izmenama i dopunama prvobitno zacrtanog plana i programa. Jagodina se približavala, a još je bilo rano jutro. Šta sad, da idem da tražim sobu za narednu noć, a nije još ni podne? Ko zna da li ću je naći toliko rano, a ako je i nađem, znam da bih odmah legao da spavam i onda bih se probudio verovatno negde oko ponoći. I šta, treba opet da vozim noću? Neee pliz, muka mi je više i od veštačkog svetla, i od farova automobila, i od buljenja u asfalt... Hoću da vozim po danu!

Imao sam snagu u nogama, jeo sam redovno, tako da sam rešio da nastavim dalje, do Lapova, Velike Plane... pojma nemam. Pa da tamo negde prenoćim. Čak sam razmatrao i opciju da u tom slučaju narednog dana preskočim Beograd i pomerim krajnji cilj putovanja do Novog Sada. Ali kako su kilometri prolazili, sve više me je privlačila ideja da pokušam da do kraja dana stignem u Beograd. Pa, ako treba, odmaraću tamo, ne jedan, već dva dana.

Tu kod isključenja za Smederevo, javio sam se mojima, ženi i deci. Beograd više nije bio toliko daleko, ali mi se ova poslednja deonica baš bila nekako odužila. Ja nikako da stignem. A umor jeste stigao. Naročito u glavi, od nespavanja. I onda, na kraju, kao šlag na torti, dva uspona...

Drugi uspon bio je još teži: 7% i 2,7 km. Ali preživeo sam, spustio sam se u raskopani Beograd i požurio na Kalemegdan. Plan mi je bio da dam nekome da me slika ispod "Beogradskog Pobednika". Pa da to stavim na Fb i da napišem ovako: "I, znači, razdaljina između moje kuće u Leskovcu i mesta na kom se nalazi Beogradski Pobednik (tj. JA), iznosi tačno 289 km."

Međutim, plan mi je propao. Tog dana u Beogradu je boravio predsednik Turske Erdogan i blokiran je bio, osim centra grada (policajac na svakoj raskrsnici), i Kalemegdanski park. Baš je tamo morao da ide to veče... Mogao sam da sačekam da se raziđe masa ljudi (koji su dolazili upravo iz pravca spomenika), oko 15 minuta je bilo potrebno, po rečima jednog policajca, ali već je počeo da pada mrak, nisam se još ni smestio, a i fotke ne bi ispale kako treba...

VAŽNO: Pišući o Erdoganu na Fb, upotrebio sam za njega epitet "drljavi" (kasnije obrisao), pa da pojasnim stvar, pošto u našem regionu ima ljudi koji obožavaju državu Tursku, a verovatno i njenog predsednika: Dakle, za mene su uglavnom svi ti Predsednici, Premijeri i slični - DRLJAVI, da drljaviji ne mogu biti. Počevši od Slobe, preko Tadića, Vučića, pa do Obame, Trampa i Putina! Tek toliko da se zna. Ništa specijalno nemam protiv Turske ili religije u njihovoj državi (ja sam 100% nevernik).

Eto, bicikl je bio u centru zbivanja tih dana...

Našao sam sobu u jednom Hostelu preko puta železničke stanice. Cena ležaja bila je 1400 dinara u višekrevetnim sobama ili 2400 dinara (20€) za onoga ko hoće da bude sam u sobi. Ja sam odabrao ovo drugo, s tim da i bajs ide sa mnom unutra. Odobrili su mi, iako je lik na recepciji imao ideju da bicikl ostavim u hodniku, kao imaju kameru i to. Što mi nije padalo na pamet, naravno.

Sledilo je tuširanje, skok do supermarketa iza ćoška (radi non-stop), pa spavanje. A pre spavanja, javio sam se "s Viber na moje ženče". Ležao sam već u krevetu, pokrio se i čaršavom, a ona kad me je videla, preturila se. Sve oko mene belo, ja ležim u krevetu, pa je pomislila da se javljam iz neke bolnice, ha, ha...

Naravno, spavao sam k'o zaklan, a kada sam se ujutru probudio, onako ponosan na podvig koji sam prethodnog dana napravio, počeo sam da sanjarim o nastavku putovanja ka severu, kao i o nekim drugim avanturama...

...sve dok nisam ustao iz kreveta i zaključio da mi je pametnije da ćutim i par dana 'ladim mišiće...

Hostel Cuba - "Picin" park - Zeleni Venac - Knez Mihajlova - Kalemegdan: To je bila moja šetačka ruta. Prvog dana i ujutro i uveče, drugog dana samo uveče.

Jer drugog dana malo sam se vozikao i slikao po belom gradu (na fotkama "bledom gradu")...

(Kao za ono o Erdoganu, izvinjavam se tako i za ovo o "Smeni 8", a o čemu se radi, piše u komentarima na ovoj objavi, na mojoj fb stranici, link: https://www.facebook.com/ulicni.muzicar.blog/posts/1608452675843990 )

Evo tih fotografija

Sve je to bilo lepo i krasno, ali trebalo se i vratiti nazad u Leskovac. Naravno, za jedan dan, kao i u dolasku, to već nije bilo u pitanju. A za vraćanje obično nedostaje motivacija. Cilj ostvaren, sad ostaje samo da se mota nazad, bez velikih emocija. Dan pre polaska gledao sam Google mape, tražeći najbolji način da izbegnem one uspone nadomak Beograda. Pogotovo što bih morao da ih prelazim praktično nezagrejan, jer su oni na samom početku, na izlazu iz Bg-a. I rešio sam da idem Smederevskim putem, pa da se kasnije uključim na auto-put. I zeznuo sam se...

Podesio sam alarm da zvoni u 05:30 (legao sam tek oko ponoći, ali sam prethodno popodne odspavao dobra dva sata), međutim probudio sam se oko 04:30 i rešio da ne spavam više i da pođem ranije. Jeo sam, spremio se i krenuo u 05:20. Do Slavije, pa na Bulevar Revolucije. Nadao sam se da će put ka Smederevu biti bez većih uspona, ali prevario sam se. I izgubio mnogo vremena na tih prvih 40 i nešto kilometara.

Onda sam se uključio na auto-put i ubrzao tempo. Ništa značajno nije se dešavalo tokom vožnje. Znači, klasika: motam, stanem da nešto prezalogajim, svratim na benzinsku pumpu da uzmem vodu (tamo me pitaju odakle/kuda putujem, čestitaju) itd.
Neki policajci su mi svirnuli, ali nisam stigao da im uhvatim pogled, išli su iz suprotnog smera. A jedni drugi su na par sekundi uključili sirenu dok su me obilazili. Pratili su neke autobuse (možda su u njima bili Vučkovi "sendvičari", ko zna): taj džip napred, pozadi drugi, a između njih nekoliko autobusa. Kasnije me je do Niša obišlo još jedno policijsko vozilo i to je to. Nikakvih problema sa pandurima.

Primetio sam da pored auto-puta ima mnogo spomenika. Koliko je samo ljudi izginulo, ljudi moji... To se ne primećuje kad se putuje autom. Gledaš napred, projuriš i ne primećuješ ih toliko. Ali stvarno ih ima mnogo. A kobajagi auto-put, sigurnost veća...
Ima i mnogo đubreta pored puta: papiri, kese, flaše, pampersi...

Mrak me je uhvatio negde kod Aleksinca. A ispred Niša, isključio sam se sa auto-puta, da ne bih obilazio grad. Kraće mi je bilo kroz centar, pa preko Bubnja. I tu me je stigao neki opasan umor. Toliki da sam morao da stanem da se odmorim (obično zastanem da nešto uradim, pa usput i predahnem). U daljini se vide svetla. Niš. A ja mislim u sebi: "Pa ja sam mrtav, ne mogu da se otkotrljam ni do Niša, a kamoli do Leskovca još 50 km. I gde sad da tražim prenoćište u Nišu, sramota. Sad kad sam skoro stigao kući".
I šta ću jadan, rekoh ajd da pojedem nešto ponovo, možda mi se vrati snaga. I uzmem da jedem, iako sam već jeo pre oko jednog sata. I gle čuda, to je bio problem! Po N-ti put pokazalo se koliko je važno jesti i piti tokom vožnje. Skočim na bajs i nastavim bez problema.

Bez problema? Pa baš i ne... Posle spusta sa Bubnja - kvar. Klate se i prednji i zadnji zupčanici. I lanac, pošto šeta levo-desno, zakačuje u onaj tesnac kroz koji prolazi (na prednjem menjaču, kod prednjih zupčanika). Malo sam lupao čekićem, i gde treba (ali proklizalo) i gde ne treba, pa nastavio. Najpre lagano, k'o po jajima, a kasnije i malo brže. Ali nisam smeo da se vraćam na auto-put, nego do Leskovca preko sela, za svaki slučaj. Ako mi se bicikl raspadne, mogu u nekoj kući da zamolim da ga ostavim, pozovem taksi i sutradan se vratim po njega svojim autom. Međutim, izdržali smo i ja i on. Još sam do svoje kuće i vozio nekim zaobilaznim ulicama, da bih prebacio 300 km za jedan dan, jer pitanje je da li ću ikada u životu ponovo imati priliku za to. Ja bih hteo, i planiram to, ali nikad se ne zna...
Stigao sam kući posle ponoći, onako umoran morao sam još i da čekam da se zagreje voda u bojleru. Ali ok, ipak se sve dobro završilo. Šta da mi se kvar desio ranije ili da je bio teži, a ja na auto-putu sa kog ne možeš da se isključiš kad ti se ćefne?

Narednog dana odvezao sam bicikl u servis. Promenio i prednje i zadnje zupčanike, osovine u točkovima i onu na sredini gde su pedale (izvinjavam se, ne znam stručne nazive za sve te delove). Majstor mi je sredio i kočnice, pritegao ih, promenio i sajlu zadnjeg menjača. Mogao sam sve to i sam da odradim, ali nisam hteo da se mučim. Nije skupo u servisu, a oni to mnogo brže završe.

Naravno, bio sam ponosan na svoju avanturu, pa sam svima pričao o njoj, i onima koji me pitaju, i onima koji me ne pitaju. Otprilike kao ono kad sam se vratio sa prve ulično-muzičarske turneje 1989. godine (link: http://blog.b92.net/text/24609/Kako-sam-postao-Ulicni-Muzicar/ ).

Nego, nešto računam... Bicikl mi (pre)težak, gume mu široke, nosim teret (alat, hrana, voda itd), a izgurao sam nekako 300km... Pa da su mi dali neki profi drumski bajs sa uskim gumama, 'ladno bih mogao da oduvam i 400 km za jedan dan, verujem. A to nije malo za moje godine (51), rekao bih...

Na kraju, hteo bih da ohrabrim sve one koji bi želeli da krenu na neki duži put, a ne usuđuju se. Primetio sam da i ne postoji neka velika razlika što se tiče umora ili bola u nogama na 100, 200 ili 300 km. Zagreješ se i samo pičiš. Važno je samo da se stalno nešto jede. Po malo, ali stalno. Ko prelazi po 50 km dnevno, bez problema će preći i 100 za dan, garantovano. Ko prelazi po 100, preći će 200 i više. Pitanje je samo koliko kome treba odmora nakon toga. Ko je u dobroj formi, može svakodnevno da vozi po određeni broj km, a ko nije, moraće da uzima slobodne dane...

Ja sam nakon vožnje Bg-Le imao taj jedan dan pauze (servisiranje), a onda se desila najlepša, a vala i najteža biciklistička avantura u mom životu: put preko planine Gajtan, do Đavolje Varoši, pa nazad u Leskovac preko Prokuplja. Ali o tome u sledećem postu, za 7-8 dana...