Đavolja Varoš

Kao što sam napisao u prethodnom tekstu, nakon jednog dana odmora i sređivanja bajsa, usledila je najlepša, a vala i najteža avantura u mojoj nevelikoj biciklističkoj karijeri: put do Đavolje Varoši, preko planine Gajtan, pa natrag u Leskovac preko Prokuplja (sve ukupno 200 km).

Nakon Beogradske (2 puta po 300 km), sve ostale ture izgledale su mi nekako lagane i premalene. Kao kada, recimo, nakon finala SP u fudbalu, treba da gledaš neku običnu ligašku utakmicu. Nekako je potrebno malo vremena da bi se čovek vratio u normalu, u realnost. No, vremena za gubljenje nije bilo! Imao sam još oko nedelju dana slobode (bio sam u Leskovcu sAm, bez porodice).

Ali kuda da vozim, kuda...?

Naravno, u pomoć sam pozvao Google mape, gledao, studirao... Dvoumio sam se između laganog izleta do Sijarinske Banje (mog klasika od pre 15 godina), 110 km do tamo i nazad, i Đavolje Varoši do koje ima oko 110 km samo u jednom smeru (preko Žitorađe, Prokuplja i Kuršumlije), znači ukupno oko 220. A onda sam se slučajno setio kako sam jednom čuo da do Prolom Banje (koja je u blizini Đ.V.) može da se stigne i preko planine Radan, pa sam pogledao da li se može i do Đavolje Varoši nekim putem sa ove naše, istočne strane. I video sam da se može.

Tako sam rešio da krenem prema Sijarinskoj Banji i negde ispred Medveđe skrenem ka rudniku Lece, pa dalje na Gajtan planinu do Đavolje Varoši, do koje tim putem od Leskovca ima samo oko 80 km. Znao sam da će biti uspona i da će biti naporno, ali računao sam i na spust kada se budem vraćao, tako da sam mislio da ću imati vremena da do kraja dana, u povratku, ipak svratim i do Sijarinske Banje (i natočim vodu). Da, hteo sam da se vratim istim putem.

Krenuo sam rano, oko 9 sati. Negde pred skretanje ka Leceu, jedan meštanin u jednom selu rekao mi je da do vrha planine (Gajtanska vrata, prvi put čuo za to) postoji asfaltni put, što me je obradovalo.

Na skretanju sam napravio ovu fotografiju (gore) i okačio je na Fb. Planirao sam da, kao i na prethodnom putovanju, vršim direktan internet prenos (na Fb i jednom forumu), ali posle naredne slike, izgubio mi se signal, nisam više imao mobilni internet.

Uživao sam u prirodi, a usponi u početku nisu bili ni stalni, a ni opasni...

Bilo je i putokaza ka selima sa neobičnim imenima... (Bubreg)

A onda su počeli žešći usponi...

Krave su valjda same išle na "posao", ja nisam video vodiča...

Još jedno selo sa zanimljivim imenom: Putinovo.

Ovako preko fotosa ne može da se stekne pravi utisak, ali usponi su zaista bili nezgodni, a i dugački. Bio je i jedan veliki spust, što mi se nije dopalo, jer je to značilo da ću i u povratku imati vožnju uzbrdo.

Na nekim deonicama stvarno je bilo čupavo, pa sam primenio ono "red vožnje, red odmora". Katkad je taj red vožnje bio dugačak samo stotinak metara.

Bila je nedelja, put je bio pust. Prošao bi samo poneki traktor ili kamion sa drvosečama (ili drvokradicama ko će ga sad znati). Kod jednih takvih, raspitivao sam se o ostatku puta, a oni su mene pitali da li sve vreme vozim...

Da, možda mi je bilo pametnije da na nekim deonicama guram bajs, ali mi ponos nije dozvoljavao. Hteo sam da na kraju mogu da kažem da sam do vrha planine vozio bicikl, a ne i vozio i gurao! Ne znam koliki su u % bili ti najveći usponi, ali ako su oni na početku bili 10%, mislim da su ovi pred kraj bili oko 12%, na nekim delovima možda čak i 14%, pretpostavljam.

One drvoseče koje sam spomenuo malopre, rekli su mi da posle kuća u poslednjem naselju pre Gajtanskih vrata, neće dugo biti drugih, pa sam svratio u jednu da bih dopunio zalihe vode.

Tu sam popričao sa domaćinom i njegovim sinom, zadržao sam se kod njih 15-20 minuta. Čudili su se kako sam od Lecea uspeo da se dovezem do njih gore, a ja sam im pokazao da na bajsu pozadi imam i jedan veliki zupčanik za vožnju uzbrdo, što je za "malog" (sina) bila novost, nije znao da postoji tako nešto (njegov bajs ima samo 6 zupčanika pozadi, fali mu taj sedmi, veliki).

Rekao sam im kuda sam pošao, a "stari" (otac, koji je zapravo mlađi od mene 4 godine) zavrteo je glavom... Kao, kasno je, uhvatiće me mrak. Da, i ja sam već bio svestan da sam dobrano okasnio, još nekoliko sati i Sunce će zaći. Što znači da od skoka do Sijarinske Banje u povratku verovatno neće biti ništa (i dalje sam imao na umu vraćanje istim putem).

Do Đavolje Varoši ima oko 14 km, rekoše mi, a dečko me je pitao šta ću ako naletim na nekog vuka. Kao i sa sedmim zupčanikom, opet sam ga impresionirao kada sam mu pokazao sprej protiv džukaca (valjda može da posluži i protiv vukova, šta ja znam) i objasnio mu efekat koji on može da izazove ako nekoga isprskaš po očima. I dok me je on slušao širom otvorenih usta, matori je ponovo zavrteo glavom, u fazonu "ako stvarno naletiš na vuka, teško da će ti ta spravica spasiti život". Ali, kao za utehu, rekao mi je da on nikada nije čuo da su vuci u tom kraju napadali ljude. Što me je ohrabrilo, ali me istovremeno i podsetilo da se vukovi obično kreću u čoporima, tako da bih možda trenutno i zaslepeo nekoliko njih, ali to bi mi bilo i poslednje što bih uradio u svom životu...

Ali ok, čovek lepo reče da nikada u tom kraju vukovi nisu napali nekog čoveka, pa sam se nadao da neću valjda baš ja sad da im prekidam tu tradiciju (a i nije još zima, sigurno još nisu toliko izgladneli, jel' te)... No, ipak, rešio sam da požurim i što pre pređem tih 14 km do Đ.V.

Pošto smo se slikali, pozdravio sam se sa domaćinima i krenuo ka Gajtanskim vratima, koja su me čekala odmah tu gore, kilometar dalje...

A anti-dog sprej, koji mi je, kao i lovački nož, uvek pri ruci (stoji u torbici ispod volana), okačio sam, za svaki slučaj, na okovratnik (može da se zakači onako kao hemijska olovka).

Tu na vrhu (Gajtanska vrata), ukrštaju se tri puta. Jedan je ovaj kojim sam ja stigao (iz pravca Medveđe), a druga dva idu prema Prolom Banji (obećao sam sebi da ću jednom i tim putem da se spustim), odnosno prema Đavoljoj Varoši.

Popravio sam malo ove putokaze, koji su bili iskrivljeni (jedan je i pao) i nastavio dalje...

Naravno, nije više bilo asfalta...

Ali je zato po putu bilo polomljenih grana, čak i celog drveća [rezultat nekog nevremena tokom prethodnog leta (ovo je bilo 15. oktobra), rekao mi je onaj čovek sa sinom, od malopre].

Palo drveće nisam uslikao, ali jesam ovu barčugu, jednu od nekoliko njih (verovatno su nastale nakon kišnog perioda, 7-8 dana ranije).

Malo dole, malo gore, al' više dole nego gore, sve dok "nispon" (znate ono uspon-nispon?) nije postao konstanta. I to kakve nizbrdice! Još put i neravan, prepun kamenja, ma strašno! Na tih 14 km do Đavolje V. potrošio sam blizu 3 sata vremena (sa pauzama)!

Sreća moja što sam BAŠ JUČE, dan ranije, sredio kočnice (i podmazao prednji amortizer). Sa onakvim kakve su bile pre toga, ne znam kako bi bilo, kako bih se spuštao. Morao bih verovatno da idem pešice na nekim (tj. mnogim) deonicama. Nisam zbog ponosa hteo da guram bajs uzbrdo, ali ovde bih morao da ga kočim nizbrdo. A, realno, i sa ovako zategnutim kočnicama bilo je opasno. Mala greška i - padanje! A, s obzirom na moju godinu proizvodnje (i to što mi rok trajanja polako ističe), eventualni pad ne bi bio nimalo bezopasan, pošto ne možeš biti podjednako elastičan sa 50 godina, kao sa 25 ili 30. Znači, otpali su mi prsti na rukama zbog preko 2 sata jakog stiskanja kočnica. Na velikim nizbrdicama, kretao sam se jedva oko 5 km na sat ili čak i manje...

Ako je neko nekada izvozio biciklom ovu deonicu iz suprotnog smera (Đavolja Varoš-Gajtanska Vrata), ja mu se divim. Pa lakše bi bilo ići pešice, nego voziti po zemljanom putu prepunom kamenja (one baš najgore deonice nisam fotografisao). Na stranu žestoki usponi...

Naleteh i na jedan izvor...

Slikao sam bajs sa osmatračnice (video ispod).

A na telefon mi je stigao ovaj SMS. Pa jes', tu je na par kilometara i Kosovo...

Još jedan razbucani putokaz... Ovde sam morao da zastanem i porazmislim na koju ću stranu. Sreća što mi orjentacija u prostoru nije slaba strana, tako da nisam pogrešio kad sam krenuo levo.

I ponovo krave lutalice...

Usput sam kod nekih seljaka proverio da li sam na pravom putu. Bili su dosta daleko, pa je bilo dranja, ono: "Eheeej... koliko još ima do Đavolje Varoši?" Doviknuli su mi da ima još oko 6 km, ali da mi je sad kasno i pitali su me gde ću da prenoćim. E da, oni verovatno ustaju kad i petlovi, a ležu kad i kokoške, pa im je to doba dana bilo vreme koje je par sati pre spavanja. Nisu svi džabolebonje k'o ja, da alujev po cel noć... (moram i u ovom tekstu da ubacim nešto na maternjem jeziku)

Još jedna sumnjiva raskrsnica (na ovu stranu, odakle sam slikao, vodi treći put), ali ponovo sam potrefio...

I, konačno, stigao sam!

Malo sam se bio razočarao, jer mislio sam da ću nekako sa gornje strane da naiđem, da one đavolje figure gledam odozgo. Međutim, stigao sam na zvanični ulaz, na onaj parking dole (bio sam tamo sa ženom, sinom, ćaletom i sestrićima 2005. godine, a jednom i kao dete, sa roditeljima i sestrom).

Krenuo sam nagore. Poslednja grupa turista vraćala se odozgo, gledali su me znatiželjno, a ja sam pitao jednog od njih da li mogu biciklom do gore. On je kazao: "Možeš, ali ne znam da li možeš da voziš". Fala mu na odgovoru, ali mene je zanimalo upravo to: da li može da se vozi. Pošto pamtim da ima nekakvih mostića, potočića, tako to...

Blagajna nije radila, ne znam zašto, ali videh da su počeli da naplaćuju ulaz 300 dinara (2,5 €).

U svakom slučaju, na pamet mi nije padalo da ne idem gore. Ima da se popnem k'o bela lala, kako znam i umem...!!!

Nije bilo toliko strašno, mislim posle svega što sam prošao tog dana...

Nije bilo toliko strašno, da... dok puteljku nije došao kraj, a počelo par stotina metara dugačko stepenište...

Ali, rekoh u sebi: "Ne beri brigu, prijatelju (bajsu), dosta si ti mene nosio, sad ću malo ja tebe!"

Težak mi je bicikl i bez tereta, a tek natovaren...

Ali iznesoh ga nekako (ponegde je, srećom, moglo i da se gura pored stepenica)...

Napravio sam na miru fotografije i video, nikoga nije bilo, ja sam bio poslednji posetilac tog dana. Eto, udario sam i jedan selfi...

Moram samo da kažem da su ove dve velike linije-bore na mom licu novitet. Pojavile, tj. pojačale su se nakon letnje dijete (LINK), kada sam za 3 meseca izgubio oko 11 kg (sa 84, spao na 73). Lepo je kad se izgubi nepotrebno na ostalim delovima tela, ali nisam znao, tj. nisam se nadao da ću i u licu da smršam toliko da će mnogi da misle (a ne žele možda da me pitaju) da sam nešto bolestan. Pa sam morao svima da pričam (i ko me pita, i ko me ne pita) kako sam na dijeti, onako dobrovoljno... Al' ok sad, kad se ima višak kg, koža se zategne, a kada se nakon toga (naglo) smrša - koža se opusti i ispadne tako kako ispadne. Nije lepo i ne sviđa mi se to, ali šta je tu je. Neću sigurno da vraćam kilograme, samo da bih ponovo zategao facu...

I, dakle, to bi bilo to.

Mrak je već bio počeo da pada. Smrklo se neverovatno brzo, pa sam upalio svetla, jer kroz šumu je već bilo dosta mračno, i pojurio dole na asfaltni put, pa posle još oko desetak km do magistralnog druma.

Odjavio sam se na Fejsu i požurio ka Kuršumliji, Prokuplju, Žitorađi i Leskovcu...

Stigao sam kući kasno, mislim da je ponoć već bila prošla.

Znači, dužina ture: 200 km (ponovo sam malo kružio oko kuće u Leskovcu, da bih prebacio taj magični broj 200).

Ovo mi je bila četvrta najduža vožnja biciklom u životu (imam i 301 i 292 km sa nedavnog puta do Beograda, kao i 208 km iz 2002. godine).