Paris-Brest-Paris, 1. deo: Put u Francusku

Na daleki put krećem svojim autom, tj. Fiat Doblò malim kombijem, u ponedeljak, 12.8. kasno uveče, najpre do Leskovca, gde ću narednog dana odraditi poslednji trening, a zatim polako za Pariz, tj. Rambuje (Rambouillet), odakle je 18.8. start najčuvenijeg svetskog breveta Pariz-Brest-Pariz (1220 km), koji se održava svake četvrte godine, a prvi put je, tada kao trka, vožen još daleke 1891.

U kombiju sa mnom je, osim bicikla i svega što mi treba za Francusku, i oprema za rad (električne gitare, pojačalo i ostalo), jer plan mi je da, i u odlasku, i u povratku, sviram (www.ulicni-muzicar.blogspot.com) negde i tako delimično pokrijem troškove učešća na ovom brevetu [samo učešće i naručivanje dresa koštalo je 167€ (dres 32€)]. Treba, od Soluna do Rambujea i nazad, ukupno voziti oko 5000 km, znači otići će oko 300 litara benzina, a tu su i putarine. Razne nepredviđene troškove ne računam, jer oni uvek mogu da iskrsnu, a takođe ni hranu, pošto jedem i kod kuće. :) Računam u dodatne troškove samo onaj višak para koji moram da potrošim, a koji, recimo, neki Francuz iz Pariza ne mora...

Dakle, krenuo sam u ponedeljak uveče... Ej, čoveče, idem na PBP...  prosto nisam mogao da verujem kuda sam pošao... A možda nije ni makedonski  policajac, koji me zaustavio odmah negde nakon Gevgelije. Kao :"Dobro veče, gde putujete?", a ja 'ladno: "U Pariz..."

Stigao sam u Leskovac rano ujutro u utorak, odspavao, skoknuo do biciklističke radnje po neke sitnice, u "Lindu" po hranu za put, pa na vožnju, koja će mi biti i poslednji trening pred brevet u nedelju. Planirao sam da napravim oko 200 km (do Sokobanje i nazad), ali sam kasnio sa startom, pa sam skratio rutu i vozio do Niške Banje. I u Nišu sam svratio do jedne biciklističke radnje, kupio novu pumpu, ali i novu torbu za gepek pozadi, koju ću posle i koristiti na PBP-u.

Na izlasku iz Niša, na putu za Banju, zamalo da zbog jednog idiota padnem, polomim nešto, bicikl, sebe... Naime, približavao sam se jednom semaforu, ispred mene, malo udesno, neki čovek vozio je bicikl i kad smo skoro naišli na pešački prelaz, a još smo imali crveno svetlo, odjednom je počeo da skreće ulevo, presekao mi put i preko pešačkog prešao biciklom na drugu stranu ulice. Znači, malo je falilo da se sudarimo. Ja sam mu viknuo nešto u fazonu "Gledaš li, bre, gde ideš...!", on odgovorio sa "Gledam, što ti ne gledaš", na šta sam mu ja uzvratio ne baš ljubaznim rečima...

Kad sam prošao semafor, sustigao me je jedan kolega (pravi) biciklista, koji je video šta se dogodilo minut ranije, pa smo malo prokomentarisali šta se desilo. Nastavili smo do N. Banje zajedno, proćaskali usput, naravno ja se pohvalio što putujem u Pariz... On je trebalo ranije da okrene i vrati se, ali se zainteresovao za moju priču o brevetima, za koje nije ni znao da postoje (samo 2 godine ranije, nisam ni ja imao pojma), pa je nastavio sa mnom do Banje, a složili smo se da mu je kod žene najsigurniji izgovor za kašnjenje taj da mu je usput pukla guma, pa je izgubio vreme dok ju je zamenio... :)

Vratio sam se u Leskovac kasno uveče, istuširao se, svratio do sestre, pa su me, nakon pola sata, ona i njena porodica svečano ispratili i ja pođoh na daleki put...

★

Krenuo sam negde oko ponoći prema Beogradu, vozio sam malo autoputem, a više lokalnim putevima, da bih kao izbegao putarine, jer mi se nije previše žurilo, pošto mi je plan bio da naredno popodne sviram negde u Vojvodini.

Generalno, ideja mi je bila sledeća: vozim noću, spavam od pre podne do popodne, a popodne-uveče sviram, pa onda ponovo volan u ruke...
Zašto tako? Pa zato što na PBP-u startujem u 17:30 i hoću da krenem naspavan, tj. da mi je start praktično kao jutarnji.

Prošao sam Beograd, zaobišao ga sa zapadne strane, nastavio ka Novom Sadu, u kom bih možda i najradije svirao, ali znam da bi bilo problema sa parkiranjem u centru, pa sam nastavio na sever. Već je bilo 8-9 sati i počelo je da mi se spava, tako da sam stao na jednom parkingu. Bilo je oblačno, spremala se i kiša, pa nisam morao da tražim hladovinu.

Probudio sam se oko 16h i nastavio da vozim. Rešio sam da ne sviram u Subotici (opet zbog parkinga, mada je to bila samo pretpostavka, jer godinama, tj. decenijama nisam bio u tom gradu) [a i više volim manja mesta], već u Somboru, što znači i da menjam granični prelaz prema Mađarskoj.

Isključio sam se sa autoputa i krenuo ka Somboru, međutim "naleteo" sam odmah na Vrbas, koji mi se na prvi pogled dopao sa svim tim zelenilom, pa rekoh kao ajde da prođem centrom, da vidim koliki je grad i da li bih eventualno u njemu mogao da sviram, pošto, rekoh već, preferiram manja mesta... Parkirao sam se u centru, u glavnoj ulici, i već mi se dopalo to što nema naplate, a ni pauci ne dižu (uverio me je jedan taksista) kao u Leskovcu, na primer. Prošetao sam malo i odlučio da ostanem i sviram "u tem Vrbasu", umesto "U tem Somboru", a još jedan razlog za takvu odluku bio je i taj što je još bilo oblaka na nebu i nisam znao hoće li kasnije ponovo kišiti ili ne, a ovde sam, 5m dalje od mesta koje sam odabrao za sviranje, imao rezervnu poziciju (slika ispod) u slučaju da počne da pada. A za Sombor nisam znao kako bi bilo po tom pitanju skrivanja od kiše.

Svirao sam oko 3 sata, od 17 do 20 h.  Malo mi je bilo neobično, jer nisam guslao u Srbiji još id 1997, znači 22 godine. Nije bilo neke velike zarade. Bila je sreda, oblačno (pre toga padala i kiša), sredina leta je (14. avgust), nema mnogo naroda na ulici... pa ni para za ulilčne svirače. A nisam bio samo ja. Na drugoj strani ulice, jedan čiča duvao je u frulicu (kao što i radi svakoga dana, reče gore već spomenuti taksista), a taman kad sam ja završio, počeo je svoj ulični nastup jedan lokalac sa gitarom...

Skupio sam svoje prnje, potrpao stvari u kombi, svratio u Lidl (kad sam već naleteo na njega), kupio hranu za put, "utopio" im siću sa svirke (nešto je ostalo i za benzinsku pumpu), pa krenuo dalje, ka Somboru i Mađarskoj...

Prošao sam ta neka mesta u kojima nikad u životu nisam bio, a znam ih po nečemu: Kula (fudbalski klub Hajduk), Crvenka (Jaffa keks :) ), Sombor... i zatim Bezdan, pa granica.

Stižem na granicu, carinik mi postavlja uobičajna pitanja, pa mi na kraju savetuje da pokažem svoju Grčku (koja je i EU) boravišnu dozvolu kad budem ulazio u... Hrvatsku.

U Hrvatsku? Čekaj, bre, kako sad pa u Hrvatsku? A Mađarska?

"A, pa pogrešio si..." - reče policajac - "trebalo je da skreneš desno kod Albukerkija." ( :) )

Tj. malo iza Bezdana. Vratio sam se 5-6 km, i uhvatio pravi put za granični prelaz Bački Breg. Mislim mogao sam ja i preko Hrvatske, čak sam pre polaska razmišljao i o opciji Zagreb-Salzburg itd, ali...

Nisam bio u nekad bratskoj Socijalističkoj Republici Hrvatskoj još od 1990. godine (svirke u Dubrovniku), ali znajući šta se sve izdešavalo nakon toga, nekako mi je bila frka da prođem kroz nju, iskreno... Jeste, znam da mnogo ljudi iz Srbije ide u Hrvatsku na letovanje ili iz nekog drugog razloga, među njima verovatno ima i onih koji su devedesetih podržavali Miloševića ili Šešelja, ali meni, koji sam odbijao sve Slobine pozive u rat, pa čak i na tzv. vojne vežbe, išao na proteste, "šetao"... ne piše na čelu koja su moja moralna (vodimo ljubav, a ne rat :) ) ili politička (građanski opredeljen, nikako nacionalno) uverenja, a budala i ekstremnih nacionalista ima svuda, pa neprijatnost od takvih može da se doživi i u Hrvatskoj, i u BiH, i u Srbiji. I tako će biti još mnogo godina. Nadam se ne i decenija, mada me to i ne dotiče previše, pošto ih na raspolaganju imam najviše još par (nadam se)...

*

Dakle, stigao sam na Mađarsku granicu, raspitao se o putarini (koju posle neću platiti :D ), nastavio na sever... Mađarska kao Vojvodina, tj. obrnuto, sela slična. Ali pustinja, brate, nigde žive duše na ulici, kao da je 04 h, a tek je bila prošla ponoć. Uz pomoć Google mapa probijam se prema severozapadu, hvatam prečice i negde pred svitanje ulazim u Austriju, svraćam na benzinsku, kupujem vinjetu za putarinu, sa Švabama se nije šaliti (nek' me izvine braća Austrijanci, ali meni su oni ista sorta :D ) i teram dalje.

Već je svanulo i približava se vreme za spavanje, ali pre nego što legnem, morao bih naći neko mesto u kome bih svirao popodne, pa u potragu krećem od gradića St. Polten. Svraćam u njega, ali vidim da im je centralni trg raskopan (valjda i oni imaju nekog svog Vesića :D ), pa nastavljam prema zapadu lokalnim putem, s ciljem da se vratim na autoput 30-ak kilometara dalje, kod mesta Melk.

Međutim... puf! Ode guma. Prednja desna.

Dobro, ok, otišla guma, točak se zameni za 20 minuta i teraj dalje, ništa strašno... No jeste strašno ako nemaš rezervni točak ili ako ga imaš, ali je guma na njemu propala. A upravo takva bila je guma na mom rezervnom... Ja krivac 100%, krenuo na toliki put, a nisam proverio jednu od osnovnih stvari. Nisam imao bušenje gume 7-8 godina i potpuno sam zaboravio da pogledam u kakvom je stanju ta rezervna. A njeno stanje bilo je... sranje, ispucala, ispucala... sve neke linije se vide. I, pošto je, naravno, bila meka, počeo sam da je pumpam, ali u jednom momentu počeo je iz nje, iz jedne od tih "brazdi" da izlazi vazduh, što se jasno čulo. Srećom, nastavio sam sa pumpanjem, kao, neka ispušta pomalo, nema veze, samo da nekako izdrži tih nekoliko km do grada (mogu i da je dopumpavam usput, nije problem), pa ću tamo da kupim novu. Ali, kad sam je više napumpao, prestala je da ispušta, od većeg pritiska zatvorila se valjda ta pukotina. No, nisam smeo da nastavim da vozim sa takvom "rovitom" gumom, pa se vraćam u St. Polten da bih rešio problem. Pitam neke ljude za vulkanizera i oni mi rekoše da ima vulkanizera, ali da je danas (15.8.) praznik i sve je zatvoreno...

Neeeeeee......

Svraćam na benzinsku pumpu, raspitujem se, možda neki vulkanizer radi i danas... Ali ne, kažu mi da je veliki praznik i da sigurno niko nije otvoren. Međutim šalju me u, da se izrazim po naški, "Auto-Moto Savez", kao da vidim da li možda oni mogu da mi pomognu. Ali ne, nisu mogli. Srećom, tu odmah pored njih bio je i servis, prodavnica, vulkanizer... samo treba sačekati da se otvori sutra ujutro, tačno 24 sata. "Samo"... Ali ok, barem ne moram više da se šetkam sa bušnom gumom i strepim da li će potpuno otići u aut.

Ništa... uhvatim neki wi-fi signal (imam aplikaciju za krađu šifre :) ), javim se kući Viber-om, pa na spavanje, odmah tu iza zgrade servisa. Sreća pa ovde na severu nije velika vrućina ni usred avgusta meseca.

Danas sam zbog ovih problema sa gumama zakasnio sa spavanjem, kasnije se i probudio, pa sam tokom noći opet dremnuo... tako da sam se uplašio da ne poremetim ritam spavanja koji sam zacrtao za ove dane uoči starta breveta.

A dobro je da je danas tek četvrtak, tj. sutra je petak, pa ću valjda nekako da stignem do Rambujea do subote, za kad je predviđena kontrola bicikala i preuzimanje brojeva i svega ostalog...

Ujutro narednog dana bio sam prvi u redu, kupio 2 Michelin gume (131€), stavio ih na prednje točkove, staru prednju levu na rezervni točak, a bušnu u đubre, pa gas...!

Ušao sam u Nemačku, tražio na benzinskoj vinjetu za putarinu, ali me dečko koji tamo radi prijatno iznenadio informacijom da je u Dojčlandu free, nema putarine, ne plaća se ništa. Pa bravo, Nemci. Koliko bi samo para mogli da namlate, jer su im autoputevi prepuni, a oni ništa. Svaka čast!

Svraćam u Regenzburg, kao da vidim da li bih mogao da sviram popodne, vrtim se po centru... lep grad, lepa pešačka zona... ali free parkinga ni za lek, pa odlučujem da palim dalje...

Svraćam u supermarket i Decathlon, kupujem neke stvarčice, pa nastavljam. Vozim prema Nirnbergu, svraćam i do nemačke "Linde" pa se ne vraćam na autoput, već nastavljam lokalnim drumom, uživajući u tome kako je sve sređeno i čisto, sve pod konac: kuće, put kojim vozim, livade i njive...

Svraćam i do gradića Hemau, kao da vidim da li ću u manjem mestu imati više sreće sa parkiranjem u centru, ali nešto mi se nije dopalo, eto već sam i zaboravio šta je to bilo, pa nastavljam dalje i polako shvatam da od posla danas neće biti ništa, jer sam još mnogo daleko od Pariza, pa ću nakon spavanja, umesto da sviram, morati opet da vozim...

Skrenuo sam s druma u jedan šumarak, stvarno lep, jeo, odspavao 4-5 sati, pa nastavio put, negde pred sumrak: Nirnberg, Manhajm, Sarbriken... i eto mene napokon u France, po prvi put u životu... :)

*

Odmah na ulazu odraše me Francuzi sa putarinom, za razliku od Nemaca. Još i greškom silazim sa autoputa, pa se ponovo vraćam (a to se plaća, je l' te). A inače, iako je već bila duboka noć, odmah se vidi razlika što se tiče čistoće, sređenosti... Nemačka je Nemačka, nema tu šta...

Prolazim kroz Mec (Metz) i odlučujem da se ne vraćam na autoput.

Da nije Google mapa, morao bih u Pariz, pa odatle da tražim put za Rambuje, a ovako, uz njihovu pomoć, prolazim kroz razna neka sela, veća ili manja, gradiće tipa Verden... Nigde semafora, ali ima bezbroj kružnih tokova, na svakoj raskrsnici, i izluđuju me jer moram da usporavam, iako nema nigde žive duše. Već je i svanulo, a već mi i ponestaje benzina. Što u normalnim okolnostima ne bi predstavljalo nikakav problem: staneš i natočiš. Međutim, nigde benzinske pumpe (gde li ti Francuzi kupuju benzin?), kao što nema nigde ni česme pored puta, a i prodavnice su retkost (ujutro svakako zatvorene), nije kao na Balkanu što ih ima u svakom selu.

Benzina imam sve manje, počinje da mi se vrti u stomaku od nervoze... Ja sam mislio da će zalihe iz Nemačke da mi izdrže do Rambujea, ali prevario sam se. Svi ti krivudavi putevi, kružni tokovi... Jesam uštedeo na putarinama, ali otišlo više goriva.

Počeo sam već da ludim, benzin skoro na nuli, plašim se da mi u jednom momentu ne nestane (što bi bilo loše za karburator)... I, konačnooo... Na periferiji jednog mesta neki kao šoping centar, šta li je, u ukviru kog postoji i benzinska pumpa... Skrećem i pravo do nje. Međutim, dočeka me neprijatno iznenađenje: nema radnika, moram da se snađem sa automatom. Da li ću umeti, da li će moja grčka kartica biti prihvaćena za plaćanje...

Ok, nekako sam se snašao, sipao za 20€ i sav srećan nastavio.

Približavam se predgrađima Pariza, prolazim mnoga neka mala mesta, prepuna ljudi koji imaju tamnu kožu, isto kao i kasirka u jednom usputnom Lidlu (inače najprljaviji Lidl koji sam video u životu, kao skladište je bio). Izlazim na neki kao autoput, ludnica od saobraćaja, jer već je 9-10 sati. Buljim stalno u tablet, da bih uhvatio pravo mesto za isključenje i krenuo prema zapadu. Da nije Googleta (mnogo mu fala) malo juče bih se snašao... Ovako, kod gradića Evry skrećem levo, pa polako, preko nekih lokalnih drumova, ka Rambujeu...

Konačno... Baš je bilo stresno. Najzad se opuštam, uživam u lepoti prirode, prolazim kroz šumarke, a kad nema njih, tu su pak drvoredi s obe strane puta, ma divota...

Počinje da rominja kiša. Ma samo neka pada, baš me briga... mislim danas. Važno je da od sutra bude lepo vreme (a prognoze su upravo takve).

Sasvim sam blizu Rambujea, srećem kolegu biciklistu koji trenira po usponima u okolini, tog jednog, pa još trojicu, pa još dvadeset njih... trubim im, pozdravljam ih, nadajući se da će obratiti pažnju na registarsku tablicu mog kombija i ukapirati da sam i ja "jedan od njih" (pošto verovatno i nije baš normalno da se neko sa grčkim tablicama mota tim krajevima). Čudno mi je to što dan uoči starta ne odmaraju, nego se pentraju po tim brdima, ali ok, svako ima svoj sistem... Moj je da pred težak brevet najmanje 3 dana uopšte ne vozim, mada je u ovom slučaju ispalo i nešto više.

Kiša sve jače pada, nalazim taj park, kompleks nekih starih kuća, dvoraca, šta li je već, gde ćemo imati kontrolu (meni je zakazana za 17:30) i odakle ćemo startovati narednog dana, proveravaju me na ulazu (pokazujem im mail od organizatora, sa svojim startnim brojem), puštaju me, nalazim parking (obezbeđen od organizatora) i...

I... o svemu što se kasnije dešavalo (kontrola, 3 dana vožnje, dan posle i povratak u Solun) u naredna 2 nastavka...