Moja mala Autobiografija

Tekst napisan 2010. godine (za jedan drugi blog)!!!

                                                                                                   1966.

Rodio sam se u Muzičkoj Školi u Leskovcu. Ne, stvarno je Muzička Škola... sada u toj zgradi. Tada je bilo porodilište, naravno. Godine 1966-e. Mator sam, znam, ali šta da radim... Ne može da se izbegne. Moji roditelji su se našli u Zemunu, pa mi je i sestra tamo rođena, a onda su rešili da se "zakuće" u svom rodnom kraju. Inače bih i ja sad bio mafijaš i omiljeni slogan bi mi bio "Munze - Konza".

                                                                                        Škola

U školi sam najpre bio "Vukovac", pa onda samo odličan, pa vrlo dobar, pa dobar, dovoljan... Na kraju sam (poslednje godine) morao i da polažem jedan predmet u julu. Za sve je bila kriva gitara. U školi mi je dobro išla matematika, mada sam poslednje dve godine srednje škole i u njoj bio očajan. U osnovoj i srednjoj sam čak išao na neka takmičenja. Voleo sam i geografiju.


                      Vojska

Ja, na "zakletvi"

Posle završene srednje hemijske, otišao sam da odužim dug domovini, kako se tada govorilo. Vojsku sam služio u Virovitici, koja se nalazi negde između Zagreba i Osijeka, a blizu granice sa Mađarskom. Mirno mesto. Tačno je ono što Balašević kaže u jednoj svojoj pesmi: "u Virovitici ne postoje pritisci i žive svi mirno, kao hipici..." Proveo sam u okviru svog JNA-života i 20 dana u Zagrebu i 10 dana u Puli, tj. u njenoj okolini (u šatoru, u jednoj šumici). Imali smo takmičenje u gađanju aviona (tj. meta koje oni vuku na dugačkoj sajli).

                            
                                                                         Fabrika

Kada sam se vratio iz vojske, hteo sam da studiram psihologiju, ali pošto sam išao 3-4 meseca na Tehnološki Fakultet (u Leskovcu) i video da učenje nije za mene, odustao sam od te ideje. U proleće 1989. otac me je (na vezu) ubacio u fabriku čarapa "Zele Veljković". Posle 4 meseca i 8 dana, video sam da ni posao nije za mene, pa sam postao Ulični Muzičar.

                                  Porodični čovek
Svirao sam, svirao... putovao, putovao... i na kraju se skrasio u jednom velikom gradu. Oženio sam se 2003. godine, 2004. sam dobio sina, a 2013. (baš na moj rođendan) i ćerku. Sada sviram, zujim po internetu, perem sudove, vodim sina u park, ljuljam ćerku i... čekam da se razbolim i umrem. Na kraju to sledi, zar ne?

                                       
                                                                          Politika

Bio sam veliki protivnik Miloševićevog režima. Nisam se odazvao niti jednom "njegovom" vojnom pozivu, iako je i miliciju slao u dva navrata. Jednom su me čak i priveli u vojni odsek, da bi mi održali kratak kurs iz rodoljublja. Na kraju su me uputili u kasarnu. Trebalo je da se javim nekom majoru. Ja sam se, međutim, vratio kući. Zbrisao im, jednostavno. Ne volim vojsku. A slobodu obožavam. Učestvovao sam i u demonstracijama protiv Miloševića: u Beogradu i Leskovcu. Posle njegovog pada sam prestao da izlazim na izbore. Nek se kolju sami (političari)... 

                                                                                                         YU

Nisam nikada bio član bilo koje stranke, pa ni komunističke, ali YU-nostalgičar jesam, to priznajem. Lepše mi je bilo u Jugoslaviji, a i bio sam mlad tada, tako da bih se vrlo rado vratio u "zlatne" osmdesete.

                                                                                                    Hobi

Zamajavao sam se početkom devedesetih Astrologijom i utvrdio da "zvuči šašavo, ali deluje". Međutim, pošto nisam bio spreman da se u potpunosti posvetim njenom proučavanju (nedostatak vremena), batalio sam je. Stvari koje me zaista zanimaju, ne mogu da radim polovično. Sve ili ništa.

                                                                                                        Fudbal

Kao mali sam navijao za Zvezdu. Ona mi je bila nametnuta. Zna se kako je oduvek bilo: ili Partizan, ili Zvezda. Kao odrasla osoba sam SAM sebi izabrao klub za koji ću da navijam: A.C. Milan. Imam već dug staž: 17-18 godina.
Znači: FORZA MILAN !

Odigrao sam u životu i jednu zvaničnu fudbalsku utakmicu. Za pionirski tim mesne zajednice "Hisar". Bilo je to gostovanje u selu Kumarevo. Izgubili smo sa 5:2, a ja sam igrao desnog beka, sa brojem 3 na dresu plavo-crvene boje (kao minhenski Bajern). Krajem devedesetih sam često igrao basket sa komšijama, na košu u mom dvorištu. Sa zvučnika na prozoru (nekadašnje sestrine sobe) se za to vreme slušala ili muzika, ili radio BBC na srpskom. 

                                                                                       Biciklizam

Krajem devedesetih sam bio profi-kladioničar oko godinu i po dana. Najpre sam dobio neke dobre pare, a posle sam počeo da igram singlove. I do sto singla za vikend. Na njima sam UVEK bio u plusu. Druge godine svoje kladioničarske karijere sam, naravno, sve izgubio, jer sam počeo da se glupiram igrajući neke "sisteme". Ali, taj kockarski period mi je bitan jer sam, da ne bih išao pešice u kladionicu (a išao sam po nekoliko puta dnevno), kupio bicikl. Klađenje sam batalio, a bike sam vozio intenzivno od 2000. do 2004. Rekord mi je 208 km za jedan dan. Kada sam postao tata, nije više bilo toliko vremena za hobije.
                                                    

                                                             Religija

Vernik nisam! Odbijam da verujem u bilo koju priču, koju priča bilo koja Crkva. Nemam ništa protiv vernika. Šta više, mislim da su (PRAVI) vernici natprosečno dobri ljudi. Ali, Crkvama ne želim baš sve najbolje u budućnosti. Moj pokojni otac je govorio da ne veruje ni popovima ni komunistima, jer i jedni i drugi zamajavaju narod. Isto mislim i ja. 

                                                                              Jezici

Poznajem nekoliko jezika, a najbolje leskovački i italijanski. Leskovački mi je maternji, a italijanski sam izabrao kao najlepši na svetu.

                                                    Pozorište bez blagajne

Slabo gledam filmove. U pozorište sam išao milion puta. U socijalističko vreme je "upad" u Leskovačko Narodno Pozorište bio besplatan, tako da... bilo je publike, nije da je nije bilo. Naročito u zimsko vreme. Napolju hladno, a unutra milina jedna... 

                                                              Boje, ukusi, mirisi...
Omiljene boje su mi plava i siva, tako da je 90% moje garderobe u tim bojama (+ crno) [vidi se i po dizajnu ovog bloga]. Ne pušim, popijem (malu) konzervu piva povremeno (uz ručak), slatko obožavam (naročito torte i sladolede), kafu i drogu ne "trošim"...

                                                                                            Muzika

Omiljeni bendovi su mi Leb i Sol i Wishbone Ash (+ Deep Purple, The Beatles, Rok Mašina, Rory Gallagher, Lynyrd Skynyrd, Focus...). Omiljena muzika: instrmentalna. Volim da slušam i gledam (naročito to!) kada neko dobro svira svoj instrument, posebno ako su u pitanju gitara (normalno), violina, flauta...
Najviše cenim klasičnu MUZIKU i džez MUZIČARE.