Aleksandrija Brevet (200 km)

22. april 2018.

Drugi brevet u mom životu, "Giro di Vermio", tj. krug oko planine Vermio (Aleksandrija-Verija-Kozani-Ptolemaida-Edesa-Janica-Aleksandrija).
Bio je dugačak 231 km (sasvim dole na dnu posta, na diplomi, je stara ruta, kasnije su je izmenili, produžili). Visinska razlika oko 2100 m.

Stotinak učesnika (ne znam tačan broj).
Dan sunčan, bez vetra.

Stigao sam veče uoči breveta (nakon proslave mog i rođendana moje ćerkice [da, istog datuma smo se rodili]) i prespavao u kombiju. Bicikl je bio unutra sa mnom.

Čekanje u redu za prijavljivanje: ja sam onaj u dresu Milana

Inače veoma lep brevet, i odlično organizovan. Na startu, u gradiću Aleksandrija, bilo je mnogo lokalnih novinara, fotografa, snimatelja... Odatle, pa do Verije (oko 30 km), vozili smo pod policijskom pratnjom (zaustavljali su saobraćaj na semaforima). Imali smo u pratnji i jedno pomoćno vozilo (sa nosačima za bicikle, ako neko odustane), još 2 motorcikla koji su špartali napred-nazad, a bilo je u pripravnosti i sanitetsko vozilo.

Nije bilo izdvajanja, svi zajedno smo vozili tu deonicu do Verije, samo se kolona bila razvukla na nekoliko stotina metara.

Ja sam onaj sa reflektujućim trakama

Sećam se kako sam u jednom momentu pomislio nešto u fazonu "Što svi voze tako lagano, što se neko ne izdvoji"? A onda sam pogledao na brzinomer i začudio se kad sam video da vozim oko 30 km/h. Eto šta ti je psihologija... Jednostavno te tempo grupe vuče da voziš brže.

Bilo je fino između 25. i 55 kilometra, kada smo prelazili tu planinu Vermio. To je bila najteža deonica, ali i najlepša. Vreme super, sunčano, ali ne pretoplo.

Na kontrolnim tačkama, 3 redovne i 2 tajne (da neko ne bi 'vatao prečice), imali smo posluženje: pite, piće, banane, vodu...

A najveća pomoć od strane organizatora bila je ta što su na svim skretanjima na asfaltu iscrtali zelene strelice. Tako da je bilo teško negde promašiti, mada sam ja ipak uspeo i na jednom skretanju kod Kozanija napravio grešku i otišao 200-300 metra u pogrešnom pravcu.

- Na jednom mestu sam stao i pomogao kolegi koji je upravo bio zamenio unutrašnju gumu. Dao sam mu svoju pumpu, jer njegova je nešto za.ebavala. Posle smo nastavili zajedno, popričali, ali sam mu dao zeleno svetlo da može da nastavi bez mene, pošto je na svom karboncu bio brži. On se najpre nećkao, ali sam ga ubedio, pa je ipak dao gas i odlepršao.

- Negde između Ptolemaide i Edese, počela je da mi ponestaje voda, a nigde sela na putu (jedino da se skrene), niti benzinske pumpe. I onda, ispred jednog pružnog prelaza, zaustavi se jedan auto, izađe žena i ponudi mi flašu vode... I njen muž, koji je bio unutra u kolima, bio je učesnik ovog breveta, ali morao je da odustane zbog problema sa kolenima, reče...

- Nešto kasnije, sustiže me i obilazi grupa od 5-6 biciklista. Pozdravljaju me, kao i ja njih. Voze u koloni, jedan iza drugoga. Posle nekoliko km, ja njih sustižem, tj. nailazim na njih (ne voze)... Dvojica pali i povredili se. Treba znati voziti u koloni, inače može da bude mnogo opasno!

- Baš kad smo prelazili planinu, na usponu, videh jednog kolegu kako... puši. Stavio slušalice, sluša muziku, mota pedale i čuri...

A na cilju, fešta... Ali nisam mogao da ostanem, morao sam kući.

★ ★ ★

Ja sam, po svojoj računici, završio za 10 sati i 26 minuta (limit za 200 km brevet je 13:30), mada na diplomi piše 10 i 20. Na kartonu stoji 10:38, zato što nisu odbili 12 minuta za koliko je start kasnio (umesto u 9:00, krenuli smo u 9:12).

Od oko 100 startera, nas 90 uspešno je završilo ovaj brevet.
29 biciklista stiglo je na cilj pre mene.

Ja sam pod brojem 3692

Okrenuo sam se da pogledam pozadi, pa zamalo da pregazim snimatelja... (25. sekunda)

Snimanje telefonom mi nije najbolje ispalo...