B-Hard ultra trka 2024.

Pošto godinu dana ranije (2023.) nisam završio trku (odustao sam negde na pola puta, zbog mnogo lošeg vremena), morao sam (2024.) na popravni ispit.

Ovako je bilo te 2023, link: B-Hard 2023

★

Krenuo sam iz Leskovca u sredu, u rano jutro, i stigao popodne u Višegrad.

Rezervisao sam u hotelu Višegrad, gde će nam biti i kontrolna tačka (KT u nastavku) na 700. km, sobu za nedelju na ponedeljak.

Prespavao sam tamo u Višegradu. Prošli put (2023.) vozio sam skroz do Banja Luke, ali to nije bila dobra varijanta, jer stigao sam kasno i poremetio ritam spavanja, koji mi je mnogo važan, jer trka počinje u 5, pa je buđenje oko 4.

Iz Višegrada krećem u svitanje i stižem u Banja Luku u podne.

Ubacujem se na parking hostela Hertz, nalazim dobru hladovinu ispod jednog velikog drveta.

DIGRESIJA: Sad, dok pišem ovo, shvatam da se ne sećam mnogo detalja iz ta 2 dana uoči starta trke, kao što jesam prošli put. Verovatno zato što nisam često (kao prvi put) premotavao u svojim mislima to što se događalo, pa sam zaboravio, a ovo sada pišem početkom juna, skoro godinu dana kasnije.

Dakle, idem malo na brzaka...

Prošetao sam do centa grada (on je na oko 500m od hostela, zamenio € za Marke, bio u supermarketu, svratio do prostorija organizatora i pokupio startni paket.

Ne sećam se tačno, ali verovatno sam legao da spavam negde već oko 19h.

Narednog dana, rano ujutro, stigao je iz Beča kolega Dragan Samardžić, koga sam znao sa interneta (tj. fb), pa smo išli do autobuske stanice da on zameni kartu za povratak, za jedan dan kasnije. Onda smo išli do grada, pa u supermarket, u nabavku...

A oko 11h bilo je okupljanje biciklista u centralnom parku i odlazak na zajedničku vožnju. Krenuli smo i mi sa njima, ali ja sam nakon 5-6 km odustao i nastavio solo nekim drugim putevima, još 20-ak km. Oni su vozili brzo, a ja nisam hteo da 16 sati pre starta trke vozim takvim tempom i toliko (50) kilometara.

Popodne smo imali okupljanje u jednom amfiteatru, gde nam je Nikica (direktor trke) dao poslednje instrukcije i predstavio učesnike, jednog po jednog.

Vraćam se u kombi i ležem da spavam rano, mislim da sam zaspao već oko 21h.

Ustajanje u 4, poslednje pripreme (podmazivanje lanca, između ostalog), pa pravac startno mesto.

Krećemo svi zajedno, izlazimo iz grada, pa sa jedne benzinske pumpe startujemo redom: najpre oni koji će voziti brevet (200, 300 ili 600 km), zatim trkači u paru i, na kraju, mi solo trkači, jedan po jedan, na svakih 10-15 sekundi.

Ukupno 34 brevetaša (od toga 25 na 1200 km) i 41 učesnik trke (33 solo + 4 para).

Nakon dugačkog uspona, stižemo na prvu KT, na Kozari.

Sledeća je bila u Jajcu.

Prethodno sam promašio jedno skretanje i bezveze vozio oko 7-8 km (uspon, pa spust, u povratku).

U Jajcu, na KT, nalećem na jednog starijeg kolegu, proveravam na "Follow My Chalenge sajtu" (FMC, u nastavku) ko je taj i vidim da je on u mojoj 50+ god. starosnoj kategoriji. Neki Francuz... mali i mršav... a takvi konkurenti su najnezgodniji.

Ja sam svojoj ćerkici (tada je imala 11 god.) pre polaska obećao da ću pokušati da pobedim u toj 50+ god. kategoriji i da joj donesem trofej (jedna lutkica dinosaurusa, pričvršćena za postolje).

Ispostavilo se da nas je bilo samo 4 u toj kategoriji: ja, taj Francuz, jedan Bosanac (iz Nemačke) i jedna Engleskinja. Bosanac i Engleskinja su već bili u zaostatku, nakon tih prvih oko 120 km, tako da mi je Francuz bio glavni konkurent.

Inače, kao i prošli put, na početku trke bio sam među poslednjima, zato što sam nosio mnogo tereta, imao sam hranu za ceo prvi dan i prvu noć. Ali popravljao sam svoju poziciju postepeno...

Sledeća KT Kupres, pa onda Mostar.

Što zbog one greške, što zbog malo duže rute (obilaska zbog radova), što zbog lošije forme (pad u aprilu i prinudna pauza od 24 dana), stigao sam u Mostar (360 km) posle ponoći, dosta kasnije nego prethodne godine, tako da je mini market u blizini KT bio zatvoren.

Na KT direktor Nikica sedi, tačnije leži, u sponzorskoj Škodi i, dok ja nešto petljam po svom prtljagu, pita me koji su mi planovi za dalje. Ja mu kažem "Do Višegrada, pa onda neko spavanje..." A on me pogleda onako u fazonu "blago tebi..."

Jer do Višegrada imam još oko 340 km.

Na sreću, imao sam još uvek dovoljno hrane po torbama, ali ipak sam usput, mislim u Čapljini, na jednoj benzinskoj pumpi kupio 2 sendviča.

Jer sledi deonica na kojoj nema ničega, ni vode, ni hrane, ni ljudi... ni danju, a kamoli noću...

Prolazim tu nedođiju, već je svanulo, stižem u Trebinje, 5 minuta pokušavam da nađem hotel u kome nam je KT, svraćam u pekaru i kupujem 3 pice, dopunjujem zalihe vode, pa nastavljam dalje.

Na toj deonici od Trebinja do Tjentišta (sledeće KT) mi je, kao i prethodne godine, išlo prilično loše. Sunce upeklo, nisam spavao celu noć, stalno neko penjanje...

A najgori mi je (opet) bio dugački uspon od Tjentišta (naredna KT) prema Drini. Ima mnogo dužih i težih uspona na ruti, ali ovaj me tradicionalno ubija u pojam...

Izlazim na Drinu i već je lakše, iako je Višegrad još daleko.

Riknula baterija na brzinomeru. Radila je skoro 4 godine i baš sad našla da crkne... Tako da više nemam nikakve podatke. Jedino prema poziciji na ruti i prema FMC sajtu (to vidim na telefonu), otprilike znam na kom sam trenutno kilometru.

Počinje ozbiljno da mi se spava, pa gutam kofeinsku tabletu, koju mi je Dragan dao pre 2 dana, a u Goraždu kupujem veliku Koka Kolu, tako da privremeno rešavam taj problem.

Od Goražda prema Višegradu, jedva čekajući da se dokopam kreveta u hotelu, umesto da gledam u mapu i odbrojavam kilometre, brojim tunele... a ima ih 39 u 30 kilometara.

Stižem u Višegrad oko 21:30.

U istoimenom hotelu, gde nam je KT, imam rezervisanu sobu za noć. Tu u restoranu je i kolega Igor (poznanik od prošle godine), koji me poziva da gledamo 2. poluvreme utakmice Srbija-Engleska (igra se EP u Nemačkoj), ali nisam mogao sebi da dozvolim takav luksuz. Ipak je ovo trka...

Odlazak u sobu, tuširanje, čišćenje i podmazivanje lanca, pa spavanje od 22:30 do 03. Još sam se i sAm probudio, nekoliko minuta pre alarma...

Krećem oko 03:30.

Još nije ni svanulo...

O'ladio sam se i sve me boli...

Odmah iz grada kreće težak uspon...

Magla...

Hladno...

Sustiže me jedan Ukrajinac, pa malo pričamo...

Nakon uspona i spusta, završavam taj nekakav krug i ponovo sam u Goraždu. Kupujem u apoteci tablete protiv bolova, jer levo rame me ubija... To je od pada na Lefkadi, 1. aprila.

Sledi novi dugački uspon...

Pa onda i spust.

Put je katastrofalno loš i prsti bole od kočenja.

Sledeći veliki uspon je penjanje na Jahorinu, najvišu tačku na ruti. Dugačak je, ali mi je nekako brzo prošao, dešava se... Malo sam usput ćaskao sa nekim kolegama, a najviše sa jednim Nemcem, možda je to pomoglo.

Sa Jahorine sledi spust u Pale (asfalt odličan i nema kočenja), pa se prolazi kroz Sarajevo, pa onda ide dugačko penjanje na Bjelašnicu. I zatim ponovo spust.

Onda kroz neki zanimljiv predeo prema Konjicu. Mada je već pao mrak, videlo se da je čudan (a pogledao sam i slike drugih biciklista). Bilo bi lepo da sledeći put požurim i vidim kako izgleda danju.

Sustižu me onaj Nemac sa Jahorine i jedna policajka iz Finske, pa neko vreme vozimo zajedno... tj. ne vozimo, nego guramo bicikle (odmaramo "glavne" mišiće) na jednom dugačkom usponu i usput pričamo.

Sećam se kako smo zaključili da mi koji vozimo B-Hard i nismo baš sasvim svoji. Jer normalni ljudi uzimaju godišnje odmore da bi otišli negde da uživaju, dok mi trošimo svoje slobodne dane tako što se mlatimo po nekim nedođijama, umorni smo, neispravni, jedemo najgoru hranu, prljavi smo... a još smo i platili za sve to (učešće i dolazak).

Takođe, komentarisali smo to što je Direktor trke Nikica rekao na brifingu da moramo svi da vozimo solo, tj. zabranjeno je voziti u društvu (kao brevetaši), ali ja sam se setio da, ako bi on otkrio (a to se vidi na FMC, sajtu za online praćenje), da smo bili zajedno neko vreme, mi možemo da se "vadimo" da nismo vozili zajedno, nego smo gurali bicikle zajedno...

Izgubim Nemca i Finkinju kasnije na spustu, pobegnu mi, jer ja se, zbog pada koji sam doživeo, još uvek plašim velikih brzina i iz opreza kočim više nego što je potrebno.

Stižem u Konjic, čekiram se na recepciji hotela (KT), kupujem nešto hrane na benzinskoj koja radi celu noć (prodavac pokuša da me prevari za kusur, ali ne uspeva) i vozim dalje.

Mnogi su tu u Konjicu imali i drugo spavanje, ali ne i ja.

B-Hard je teška trka i postoje 2 opcije:

- da voziš brzo i više spavaš

- da voziš sporije i manje spavaš

Ja biram ovo drugo. Tj, tako jedino i mogu...

Zapravo, postoji i treća opcija: da voziš brzo i spavaš malo ili ne spavaš uopšte. To je za one koji se bore za pobedu...

Celu noć i jutro mučio sam muku sa dehidratacijom, a to znači pišanje na svakih 20 minuta, pa tako 10 sati (usne su počele da mi pucaju). I to mi je odnelo dosta vremena, možda sam izgubio ceo jedan sat bezveze (na tih 30-ak pišanja).

Nisam imao ništa za pravljenje izotonik napitaka, to mi je bila greška. A malo Vegete što sam imao, potrošio sam u prethodna 3 dana.

Ubrzo sviće...

Bila je to još jedna noć u sedlu...

A sledi još ceo jedan dan...

I još nekoliko teških uspona...

A biće velika vrućina...

Stižem nekako do Travnika, uz velike peripetije (i gubljenje vremena) oko nabavke hrane za dalje...

Ovo što sad sledi bilo je jedno od najneverovatnijih iskustava u mom životu...

Od Travnika kreće dugačak uspon na Vlašić, sa južne strane, znači Sunce sredinom dana bije direktno u glavu.

A ja počeo penjanje oko 13h.

A od hrane nemam skoro ništa slano, samo neke grisine... a muka mi je više od slatkih stvari (njih imam).

Krećem da se penjem i već na početku uspona pitam se kako li ću se ja popeti gore, kad sam puk'o k'o zvečka...

Uz nekoliko epizoda na usponu, gde sam bukvalno zaustavljao automobile i pitao ljude da li slučajno imaju malo soli (*), penjanje je išlo vrlo, vrlo sporo. Malo-malo, pa zastanem ako uhvatim neku malu hladovinu ispod nekog drveta.

(*)

- Na početku, kod jedne česme, čujem kako neki momak razgovara telefonom sa svojim drugarima i kako će oni doći autom, pa ga zamolim da im javi da mi donesu malo soli. Ali oni su već krenuli, reče...

- Zatim zaustavim jedan kamion sa radnicima putarima. Počeli da traže so po kabini, ja se ponadao, ali... ništa. Nisu našli.

- Zaustavim auto, unutra mlado društvo. Nisu imali so, ali dali su mi neki ljuti čips. Ja sam hteo njima zauzvrat da dam nešto od mojih slatkiša, ali nisu hteli da uzmu.

- Jedan kombi sa turistima iz Saudijske Arabije... Čovek stao, preturao po koferima u našao one neke mini kesice sa šećerom i soli. Šećer mi nije bio potreban, uzeo sam samo so, 3 komada... A kad sam ih zaustavio i oni stali pored mene, žena koja je bila na prednjem sedištu, samo je spustila pogled prema dole, da me ne bi gledala. Jer... ja se malo razgaćio. Vrućina bila, pa sam imao skroz otkopčan dres.

I tako... vozim, vozim... jedva nekako...

I onda pogledam mapu i vidim da sam prešao tek jednu trećinu uspona, koji je dugačak oko 15 km.

(u stvari, tako sam tada mislio, a bio sam zapravo na oko pola puta do vrha)

I pomislim: NEEEE... PA AKO NASTAVIM OVAKVIM TEMPOM, JA ĆU NA KRAJU PREKORAČITI VREMENSKI LIMIT. I SVO OVO TRODNEVNO MUČENJE BIĆE UZALUDNO! SVE ZA DŽABE... I NEMA TROFEJA, PROPADA POBEDA KOJU SAM OBEĆAO ĆERKICI!

Po projekcijama prethodnih dana, najpre mi se činilo da mogu trku da završim za manje od 80 sati, pa sam onda povećao na 84 sati (što donosi kvalifikaciju za RAAM trku u SAD), pa je onda i to propalo... (btw, ne mislim da bih išao u Ameriku, nego tako... lepo zvuči)

Sad je postojala opasnost da čak prekoračim limit od 90 sati, a onda mogu da se oprostim od pobede u 50+ god. kategoriji (iako su konkurenti daleko iza mene) i od trofeja koji sam planirao da odnesem ćerkici...

I SAD TU KREĆE ČUDO NEVIĐENO!

Uplašen računicom da može da mi se desi da prekoračim vremenski limit, počnem brže da vozim. I da više uopšte ne stajem. Metri prolaze, stotine metara prolaze, a ja grabim. Više i ne razmišljam o tome kako mi treba nešto slano, ovo-ono... Imao sam bombonice "Mentos", nekoliko pakovanja, ubacim po 2-3 u usta, žvaćem, dišem samo na nos u pičim uzbrdo kao nikad ranije u životu...

Disanje je jako i brzo (jer je samo kroz dve rupice na nosu), da me neko čuo, pomislio bi da umirem...

Pičim, pičim... i ne stajem.

I sviđa mi se što mogu tako.

Samo "Mentosi", disanje kroz nos i vozi...

Popeo sam se gore do KT za možda... sad ću otprilike da kažem, za možda oko 45 minuta, a na prvu polovinu uspona potrošio sam možda (opet lupam) oko 100 minuta. Tada sam još i mislio da se radi o 1, odnosno 2 trećine uspona, pa mi je to davalo dodatnu motivaciju.

Čekirao sam se na KT i odmah nastavio dalje. Još samo oko 90 km do cilja, i to je, mislio sam tada, sve samo spust...

Ali ne...

Najpre veliki spust, sa katastrofalnim asfaltom, znači ponovo kočenje i kočenje.

Kasnije i jedan dugačak uspon.

I njega sam savladao u komadu, samo sam jednom stao na 20 sekundi da bih uzeo vodu sa izvora, koju posle nisam ni pio...

Ljutio me je taj uspon.

Nisam ga očekivao.

I savladao sam ga iz mržnje. Ono, mrzim te i uništiću te!

Opet "Mentos" bonbonice i jako disanje kroz nos.

I brzina koja mi nije svojstvena.

Stvarno sam brzo vozio.

Konačno se završio i taj uspon, mislio sam da je bio oko 5 km dugačak. A bio je oko 10 km (i +600 metara elevacije), to sam kasnije saznao.

I dalje ništa ne jedem.

Ne pijem ni vodu.

A vozim brzo.

Dalje, prema Banja Luci, nastavljam brzo da vozim.

Kao da sam u nekom transu.

I osećam neku neverovatnu mirnoću.

Čini mi se kao da mi srce uopšte i ne lupa.

Vozim brzo, a sasvim sam smiren i opušten.

Put je uzak, a ja vozim slalom levo-desno, biram najbolju putanju između neravnina po asfaltu.

Ima automobila. Neki mi dolaze u susret, neki me sustižu.

A ja gledam napred, gledam u retrovizor, procenjujem kad treba da se sklonim u desnu stranu. I ne pravim nijednu jedinu grešku. Perfektna vožnja.

Znači vozim brzo, šetam levo-desno, nikoga ne ometam, srce kao da odmara, ja u transu...

I tako ulazim u Banja Luku.

Grisini, ljuti čips, so u kesicama, neke slatke stvari, sve je ostalo netaknuto u torbi. 4-5 sati ništa nisam jeo, osim onih bombonica. Ni vodu nisam pio.

Stižem na cilj, dobijam medalju i diplomu...

Na fotografijama se vidi kako imam nekakav blaženi izraz lica, ne delujem baš kao neko ko je vozio 4 dana i tri noći, a prve i treće noći nije uopšte spavao.

Odlazim u hostel, tuširam se, spavam...

Sutradan je bilo okupljanje, dodela trofeja, druženje...

Popodne sa Draganom dočekujemo na cilju neke kolege, jedemo sladolede, idemo na ćevape i Nektar limun pivo (2 puta) itd.

Narednog dana napuštam Banja Luku. Vozim najpre do Višegrada, tamo ostajem popodne i veče (gledam sa kolegama biciklistima iz tog grada utakmice Slovenija-Srbija i Italija-Hrvatska), spavam, pa onda ujutro za Leskovac...